Пише: Владан Јевтић
Вероватно да ми, Срби, мада доста о томе причамо, нисмо баш ни свесни какво и колико благо имамо, шта су нам наши преци оставили преко, пре свега, средњовековних цркава и манастира.
Нисмо сасвим свесни да нас управо ти споменици архитектуре и духовности сврставају у историјске и значајне европске народе, а не међу јуче измишљене, лажне, вештачке, отужне покушаје доказивања скоро свих „држава“ које нас окружују, да су „некад нешто били“ и уопште постојали…
Пећка Патријаршија, Студеница, Жича, Сопоћани, Високи Дечани, Милешева, Раваница… Бисери српске, византијске па и европске и светске архитектуре и културе уопште.
Међу њима, у архитектонском погледу, по својој самобитности, непоновљивости и савршенству издваја се наравно једна… Краљица… Грачаница! И да ништа више немамо, само њу, невелику по димензијама, цркву Успења Пресвете Богородице, ми бисмо били значајно место на културној карти света.
Ретки су примери у светској архитектури на којима је могуће наћи нешто тако идеално усклађено као што су то пропорције, међусобни однос и игра елемената ове цркве. По техничком, архитектонском опису тешко да баш може да се претпостави о каквом се ремек-делу ради: здање са пет купола, које се преко својих елегантних лукова пење увис, органски стопљена, хармонична игра сводова и кубета; основа у облику двоструко уписаног крста, три апсиде… Дограђена, накнадно озидана припрата… Има и других цркава чији би опис био сличан овом. Али, како то, у овом случају, изгледа, какву естетску и духовну, рекао бих метафизичку, поруку носи!
Та мала црква сажела је у себе дух не само најбољих византијско-српских цркава, већ се, мало дубљом анализом, може открити да је аутор (на жалост, непознат) био надахнут и ехом европске, готичке традиције „стремљења увис“, али, како то само највећи мајстори знају – та далека, страна тема је, није нимало нарушила већ је напротив само доградила и обогатила идеју и дух самог здања.
Грачаницу је немогуће копирати, имитирати, као и свако генијално уметничко дело. Зато и изузетно детаљно и професионално припремани пројекти на ту тему (као што је црква Светог Марка у Београду), немају практично никакве шансе да понове то савршенство и елеганцију, које се ваљда само једном, у чудном надахнућу, и уз помоћ Светог Духа, могу створити.
Ми Срби имамо, дакле, једну такву уникатну, генијалну грађевину какву нико, никад, нигде није направио! Колико смо је достојни?
Прочитах јуче изјаву првог човека наше земље да „Србија не може да гарантује безбедност светиња на Косову и Метохији“!? Прочитах једном, па још једном, не верујући да онај који је тренутно (формално) Први Међу Србима може тако нешто да каже. Знам да ће „због реалности на терену“ многи рећи – „А шта то, па може?“. Не знам шта може – једино сам убеђен да то НЕ МОЖЕ да каже!
Како може човек чак и да помисли, гледајући у очи Светог Краља Милутина, у тренутку док дарује својим потомцима ово Чудо Божје, да сада ми, ето, не “можемо да бранимо” то што су наши преци могли, ево већ 700 година, често чак и у много тежим условима. Хоће ли нам га преотети они који немају ни један једини прости камен који би доказивао било какву њихову савремену, лажну, теорију о пореклу и духовним коренима на овим просторима и, самим тим, историјском праву за оно што никад није било њихово, а за шта се грозничаво боре, очигледно свесни колико је то битно…
Ми, Срби, захваљујући својој историји, духовном и материјалном наслеђу можемо, са правом и са поносом, да кажемо да спадамо у духовну елиту светских народа. Хоћемо ли имати то право ако не будемо умели да сачувамо то што имамо? Ко ћемо, и шта ћемо, тада, уопште, бити?
P.S. Уводни и завршни део Грачаничке Хрисовуље:
“Стога и ја, од свих грешнији, Стефан краљ Урош Други, праунук Светог господина Симеона, слуге Христа мојега и Пречисте Његове Матере, Заступнице рода хришћанског, и ја вапијем: Подигни ме из дубине грехове и просвети ми очи срдчане, Пречиста Владичице! Буди ми помоћница и Покров о страшном и другом доласку, и мени који краљујем по вољи Божијој, Господа мога и Спаса нашега Исуса Христа, краљу Стефану Другоме Урошу, праунуку Светог Симеона! Видех разрушеније и паденије храма Свете Богородице грачаничке, епископије липљанске, сазидах је од основанија и пописах и украсих изнутра и споља…“
…
„Ко ово преступи или слаже или разори да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и од пречисте Матере Богородице и да буде убијен од сила часног и животворећег крста Господњег и од 360 светих Отаца Никејских и од 12 Апостола и од свих светих Христу Богу угодивших од века, амин. И Јуди да је слуга и од мене грешнога Стефана Уроша краља да је проклет у вековима будућим, амин.