На данашњи дан, 20. децембра 1355, умро је Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни је био српски средњовековни краљ 1331.- 1345. и први српски цар 1346.- 1355.
Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.
Цар Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији.
По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископ је уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, гдје се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Његова круна се чува у Цетињском манастиру. Круна се чува на Цетињу и утврђено је да је вријеме њене израде крај XIII и почетак XIV века. Последњи пут је употребљена приликом крунисања књаза Николе за црногорског краља 1910. године. Том приликом из симболике се књаз Никола крунисао једином поуздано сачуваном круном Немањића.
Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје. Цар и самодржац Срба и Грка, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен, је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе.
Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност. Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи.
Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце.
Извор: Ин4с