„Нема доказа да је оружје купљено и бачено у језеро“, истиче се, између осталог, у образложењу пресуде Апелационог суда
Судије Апелационог суда констатовале су да је вијеће суткиње Сузане Мугоше прекорачило оптужбу повредом објективног идентитета, али и да је образложење њихове одлуке нејасно и у знатној мјери противрјечно, због чега они нијесу могли са сигурношћу испитати ни законитост доношења одлуке којом су лидери Демократског фронта, руски и србијански држављани осуђени због покушаја тероризма на дан парламентарних избора у октобру 2016. године.
„Уз то, побијана пресуда је донијета и уз битне повреде одредаба кривичног поступка из чл.386 ст.1 тач.8 и 9 ЗКП, јер је изрека у тим дјеловима неразумљива и противрјечна датим разлозима, док у образложењу нијесу наведени разлози о одлучним чињеницама, а дати разлози су потпуно нејасни и у знатној мјери противрјечни, због којих повреда се није могла са сигурношћу испитати законитост њеног доношења, а како се то жалбама бранилаца свих оптужених и жалби оптуженог Братислава Дикића указује, и на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности сходно чл.398 ст.1 ЗКП“, написале су судије Апелационог суда у образложењу одлуке којом је укинута пресуда за „државни удар“.
Они додају да су жалбе бранилаца оптужених и Дикића биле основане и у дијелу у ком објашњавају да се због наведених битних повреда кривичног постука нијесу могли прихватити чињенични и правни закључци у односу на одлучне чињенице дијела 1. и 2. побијане пресуде:
„Па је и чињенично стање у тим дјеловима погрешно и непотпуно утврђено у погледу постојања кривичних дјела оптужених за која су оглашени кривим и њихове кривице за та дјела. Наиме, одредбом чл.369 ст.1 ЗКП, прописано је да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дјело које је предмет оптужбе садржане у подигнутој односно на главном претресу измијењеној оптужници. Дакле, између оптужбе и пресуде мора да постоји идентитет (подударност), тј. да суд суди о ономе о чему тужилац тужи. Оптужба одређује кривичну ствар у два правца: а) чињеничном основицом оптужбе одређује се личност којој треба да се суди (субјективни идентитет) и догађај о коме треба да се суди (објективни идентитет), и б) правном основицом оптужбе даје се правна оцјена дјела које се ставља на терет оптуженом“.
Упркос томе, суд је измјенио чињенични дио оптужнице за Мандића и Кнежевића, уносећи у пресуди датум другачији од оног који је специјални тужилац навео.
„Чињеничним описом дијела 1. оптужнице, који је прецизиран на главном претресу од 19.03.2019.године, оптуженима Андрија Мандић, Милан Кнежевић и Михаило Чађеновић је поред осталог стављено на терет да су ‘…крајем фебруара 2016. године постали припадници криминалне организације…’, при којем временском одређењу је државни тужилац остао до краја главног претреса. Међутим, у конкретном случају првостепени суд је измјенио чињенични опис, одређујући друго вријеме када су ови оптужени постали припадници криминалне организације, на начин што је у дијелу 1. изреке навео да су постали ‘…током фебруара 2016. године…’ Поступајући на предњи начин, дакле уносећи у чињеничном опису дијела 1. побијане пресуде чињенице које нијесу садржане у оптужници тј. одређујући друго вријеме када су оптужени А.М., М.К. и А.М. постали припадници криминалне организације, обухватајући поред краја фебруара 2016. године и вријеме од почетка фебруара мјесеца до краја фебруара, проширујући им тиме временско дјеловање у криминалној организацији, чиме им је ставио већу количину криминалне активности у односу на ону стављену им у оптужници, првостепени суд је таквим поступањем повриједио објективни идентитет оптужбе, који идентитет у смислу чл.369 ст.1 ЗКП мора постојати између оптужбе и пресуде, чиме је прекорачио оптужбу и тиме починио битну повреду одредаба кривичног поступка из чл.386 ст.1 тач.5 ЗКП-а“, пише у образложењу.
Судије Апелационог суда истакле су да се у том дијелу не може радити ни о каквом прецизирању чињеничног описа измијењене оптужнице у погледу временског периода приступања тих оптужених криминалној организацији:
„Већ се ради о измјени укупног њиховог временског дјеловања у извршењу кривичног дјела стварање криминалне организације, а које вријеме у сваком конкретном случају мора бити што прецизније наведено, јер има вишеструки кривично правни значај, па се не могу прихватити разлози у побијаној пресуди (стр.670 пасус четврти) да је у том дијелу прецизиран чињенични опис оптужнице према утврђеном чињеничном стању, јер је суд интервенцијом у чињеничном опису проширио вријеме дјеловања оптужених у оквиру организације, а самим тим и ставио им на терет већу количину криминалне активности у односу на оптужни акт“, пише у образложењу рјешења.
Оружје нијесу допремили ни прије, нити на дан парламентарних избора
„Надаље, основано се жалбама бранилаца оптужених Едуарда Шишмакова, Владимира Попова, Братислава Дикића, П.Б. и Н.Р. указује да су нејасни разлози првостепеног суда да су ови оптужени извршили кривично дјело тероризам у покушају из чл.447 ст.1 у вези чл.20 КЗ ЦГ.
Првостепени суд закључивање у вези постојања овог кривичног дјела, поред осталог образлаже да су оптужени Шишмаков и Попов основали криминалну организацију чији су припадници постали између осталих оптужени која је између осталог имала за циљ вршење кривичног дјела тероризма на дан избора у Црној Гори 16.10.2016.године, обзиром да су оптужени организатори у циљу реализације криминалног плана од 02.10.2016. године до 21.10.2016. године боравили у Србији, састајали се са свједоком сарадником Сашом Синђелићем, којем су дали око 200.000 еура за реализацију плана, наложили му куповину оружја, за себе планирали да ангажују око 50 НН припадника криминалне организације који су били у реону Златибора и Чајетине, уочи и на дан парламентарних избора који су били спремни да дођу у Подгорицу на протестни скуп који би организовао ДФ и који би пуцали на грађане и полицију, ради реализације коначног криминалног плана извршењем кривичног дјела тероризма. Такође првостепени суд наводи да скуп објективних чињеница и радњи које су предузели оптужени Е.С. и В.П. прије свега у осмишљавању и планирању криминалног плана који су пред коначну реализацију пратили из сусједне државе, у давању новца за набавку оружја, опреме и материјалних средстава, као и на име слања припадника криминалне организације преко свједока сарадника Синђелића на планирано окупљање које ће послужити одбрани изборне побједе опозиције, као и акти насиља који су били планирани и ангажовање посебне специјалне групе људи који су били обучени за сукоб са полицијом који су се налазили недалеко, указује на једино могућ и објективни закључак да је намјера оптужених организатора била озбиљно застрашивање грађана и озбиљно угрожавање уставних, политичких и друштвених структура ЦГ, кроз извршење дјела напада на живот и тијело других. При том, првостепени суд наводи да је кривично дјело тероризма остало у покушају, имајући у виду да није дошло до предузимања непосредне радње која је подобна за наступање штетних посљедица у односу на дјело тероризма, већ су предузете одређене радње у чему су извршиоци тих радњи прије наступање штетне посљедице спријечени хапшењем.
Наиме, из исказа свједока сарадника Саше Синђелића и свједока Мирка Велимировића, не произилази да су оружје и опрема који су према криминалном плану требали да буду унијети у ЦГ, унијети на територију ове државе. Имајући у виду напријед наведено, да оружје и опрема који су требали да преузму неидентификовани припадници криминалне организације, нијесу допремљени ни прије, нити на дан парламентарних избора на територију ЦГ, те да из изведених доказа није поуздано утврђено да су неидентификовани припадници организације били на територији ЦГ у временском периоду када је по криминалном плану употребом оружја од стране НН припадника требало извршити терористички акт, што би се могло сматрати нападом на живот и тијело другог и тиме да се ради о дјелу из тачке 1 из чл.477 ст.1 КЗ ЦГ, то се не може извести поуздан закључак да је покушано извршење овог дјела – терористичког акта на територији Ц.Г., а тиме и да се ради о покушају извршења кривичног дјела тероризма, како је то погрешно закључио првостепени суд.
Осим тога, нејасни су разлози и закључивање првостепеног суда да је кривично дјело тероризма због тога што није дошло до предузимања непосредне радње која је подобна за наступање штетних посљедица, остало у покушају, јер покушај сходно чл.20 КЗ ЦГ био он подобан или неподобан у смислу чл. 21 КЗ ЦГ подразумијева да се радња извршења кривичног дјела започне али не и доврши што подразумијева употребу одређеног средства или примјену одређеног начина извршења, што је у конкретном случају изостало, обзиром да из изведених доказа, не произилази да је на територији Ц.Г. започета радња терористичког акта која је наведена у изреци дијела 2. пресуде у виду напада на живот и тијело другог, а која обухвата објективну компоненту изражену у акту насиља и субјективну компоненту којим се изражава страх мањег или већег броја људи. Такође, ни из изведених доказа, посебно исказа свједока Мирка Велимировића није се могао извести поуздан закључак, како је то првостепени суд учинио, да је овај свједок оружје набавио на захтјев свједока сарадника Саше Синђелића, а за потребе криминалне организације„, пише у рјешењу Апелационог суда.
Нема доказа да је оружје купљено и бачено у језеро
„Дакле, из исказа свједока Мирка Велимировића произилази да је он купио оружје са мецима, које је оружје одмах након тога расклопио и заједно са мецима бацио у језеро. Међутим, будући да у овом дијелу исказ свједока М.В. није потврђен ни једним другим изведеним доказом, прије свега није потврђен ни исказом лица које је му је продало и предало оружје и метке, које у овом поступку није ни саслушано, нити су то оружје и муниција фотографисани од стране свједока М.В. након његове куповине, чиме би се потврдила куповина тога оружја и муниције, као и да није фотографисано мјесто и не зна се у који дио језера је оружје са муницијом уништено, то је погрешно закључивање првостепеног суда да се одлучна чињеница у виду набавке оружја са муницијом, које је по криминалном плану требало унијети у Ц.Г. и употријебити у нападу на полицију и грађане, може поуздано извести из исказа свједока М.В..
При том, од значаја је указати да реверс Управе полиције, којим је обезбијеђено оружје на територији Црне Горе, које је фотографисано у кући коју су изнајмили надлежни истражни органи, не може представљати доказ о чињеници да је свједок М.В. набавио оружје и метке од извјесног лица званог Ф. и да је исто након што је преузео расклопио и бацио у језеро на Косову и Метохији, како је то закључио првостепени суд, јер се очигледно не ради о истом оружју и муницији које је набавио свједок М.В., а које је требало бити коришћено при извршењу терористичког акта – напада на припаднике полиције Ц. Г. и грађане на организованом скупу од стране Д. Ф., у намјери озбиљног застрашивања грађана и озбиљног угрожавања уставних, политичких и друштвених структура Црне Горе, наведено је у образложењу рјешења Апелационог суда.
(Вијести)