Подјеле или поделе

Вријеме читања 4 минута

Пише:Марија Вешовић

Није наставак текстова о ванредним данима, мада бих волела да је присутна једна „ванредна“ ситуација међу нама- да смо престали да се делимо! Али изгледа посла од тога нема. Цели свет се бори против једног истог непријатеља- коронавируса, а шта радимо ми? И даље се боримо једни против других, вербалних сукоба је све више..ко нам помаже.. да ли нам Србија шаље помоћ…не, ипак нам не шаље, ето вам сада ваше Србије, где вам је сада…зашто не делите бесплатно брашно када је већ помоћ…и тако даље и тако даље. Зар не подсећају све те вербалне опаске на фразу из оног вица „Да ли је кукуруз окруњен? Није, е па ништа онда врћи назад!“ само што ових дана није у питању никакав виц, ако се пошаље један камион, зашто само један, ако се не пошаље ниједан, ето неће…никако народу угодит! Али то је већ опште познато. Као што је опште познато и то да ће нам Србија увек помагати, колико год неки то ниподаштавали. Исти смо, исти народ…две гране једног дрвета, свидело се то нама или не! Зашто се боримо упорно против тога, трошимо снагу и речи на непотребне ставри. С друге стране утркују се да објаве што више донација од пословног света Црне Горе, од дијаспоре, од спортиста…наравно, велико им хвала на томе нису морали а ипак су урадили, али зар није некако људски да они који имају и могу помогну своју државу која им је омогућила да стекну све то. Није ово време за саморекламирање, за издвајање, није време за поделе. Сви смо ми исти у овој борби, нико није привилегован и нико није поштеђен. Сви смо исти, коначно смо сви исти! (па макар и у овоме) Можда је сада право време да се научимо јединству, да нам се врати свест о општем добру, да занемаримо своју личну корист и да мислимо на националну корист. Колективно смо јачи, колективно смо снажнији, колективно имамо веће шансе. Ратови се данас више не воде на пушкомету, данас се нажалост ратови воде из епрувете и сви смо жртве и сви смо борци и сви имамо један циљ- да преживимо! Додала бих овоме и да останемо „упамет“ што би стари рекли, мислим да уколико се не „дозовемо“ слабо ће нам то успети. Нашалићу се и рећи ћу, да нас је ово претходне време све по мало начело, дај да сада не проширимо те пукотине, већ да пробамо да зарасту. Ево отворише и број за психолошку помоћ, нека су, требали су и пре. Није срамота тражити помоћ. Као што није срамота бити болестан. Зашто смо онда етикетирали људе који су на списковима за самоизолацију, зашто смо им ставили мету на чело? А сећате се да смо пре двадесет једну годину сви држали мете на челу и поносно се супростављали Нато авионима, уз песму сви заједно сложни…зашто онда нисмо сада сложни? Свака борба је иста ако сви улазимо у њу са циљем да победимо. Победићемо и ову пошаст. Заједно, у слози, у љубави, у вери у Оног који је изнад нас, како год га ми називали. Бог је само један за све нас, а можемо га звати како хоћемо.

Затворили смо се у куће, стрепимо и уживамо, срећни смо и утучени, емоције су нам измешане, некада и не знамо шта осећамо. Од хистеричног смеха, до суза када нас нико не види…све је то, рекла бих нормално, за ово ненормално стање. Док седите тако у топлини свога дома…ослушните шта раде комшије…можда код њих није тако идилично. Национална линија за жртве породичног насиља бележи пораст за 20% у марту ове године, а март још није готов. Жртве су у изолацији, затворене са насилницима…сада немају где, чак ни на пар сати да се сколоне. Сада су беспомоћније него икада, зато не игноришите ако чујете буку из стана поред вас, ако видите комшиницу која спушта главу када изађе на терасу немојте да окрећете главу. Умешајте се својим деловањем тако што ћете пријавити, а не тако што ћете препричавати. Будимо људи, будимо онакви какви нас Бог воли , чувајмо једни друге и не чинимо другима оно што не желимо себи. Ипак ова изолација није тако идилична, није тако лепа, колико год ми желели да је прикажемо и гледамо кроз ружичасте наочаре. У реду, знам, тако је лакше, то нам је одбрамбени механизам и треба да буде, али понекад, само понекад, када видимо да некоме ипак треба наша помоћ дај да скинемо то ружичасто стакло и погледамо реалност кроз коју пролазимо. Погледајмо комшије који су стари, можда су и сиромашни, можда и болесни…помозимо им. Када умесимо кифлице, додајмо и њима један тањир. Хајде да урадимо све што можемо да се врати „друштво“ у правом значењу те речи, друштво је категорија која се бори за општи циљ, а своје личне потребе и корист ставља у други план. Већ давно нисмо такви, зар не мислите да је крајње време да поново постанемо такви. Поделе или подјеле су дозвољене само када делимо парче колача са оним ко нас гледа док једемо, док делимо осмех онима који су тужни, док пружамо руку(нека је сада и са рукавицом) ономе ко је испод нас, да му помогнемо да устане. Живот је леп, зависи од нас да ли ће бити леп за све, поделимо осмех свима за почетак! Са осмехом је све лакше, а и лепше.  Ето толико за сада, у здрављу се читамо драги моји! Чувајте се! Чувајте себе од самих себе и од својих мисли, а Он ће нас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest