Полумаратонска прича-Оно што вам је сада тешко једнога дана биће вам загревање

Пише: Владица Јаношевић, дипломирани професор спорта и физичког васпитања

Дуго сам у спорту, скоро цео свој живот, отуда и љубав према факултету који сам завршио, а то је Факултет спорта и физичког васпитања, Универзитет у Нишу. Као дипломирани  професор спорта и физичког васпитања, одувек сам се дивио људима који трче дугопругаске стазе, одувек сам се питао шта је то у њиховим главама?

Као студент желео сам да пробам и ја, да истрчим један полумаратон (21.097 км), али као да нисам имао храбрости за то. Увек су се јављала питања у глави: „ да ли си спреман?“, „да ли си  сигуран у то?“,  „шта ако станеш на пола?“. Неко, ко не воли да губи ни у животу ни у спорту, тешко прихватам пораз, али када се деси, наравно да се пружи рука противнику. После пар година од завршетка студија, те 2018. године на друштвеним мрежама ми „искочила“ пријава за 2. Београдски полумаратон. У мојој глави се јавила реченица „Владице, сад или никад“. Попунио сам пријаву, кликнуо „потврди“ рекао сам „Шта сад?“

Као професор спорта ,спремао сам сам себе. Месец дана тренирања, сваког другог дана трчање, сваки тренинг је био по 1 километар више. Дошао је тај дан, узбуђење, позитивна трема,  хиљаде људи око мене. Кренули смо, узбуђење је расло из секунде у секунду, трчао сам са осмехом на лицу, метар по метар, километар по километар, гледам на сат- време које трчим је феноменално, помислио сам да ли је могуће? Завршио сам трку 1:47:05 , најсрећнији сам био на свету.

Када једном прођете циљну линију, ви сте други човек, касније и у животу сте другачији. Онај ко трчи, истрчава маратоне, постаје успешнији у послу, упорнији, са лакоћом приступа свим препрекама и искушењима, ја бар тако доживљавам све то. Када добијете медаљу, као да сте освојили читав свет, нико није моћнији од вас. Нисам веровао људима, али сам то доживео. Ко се једном зарази вирусом који се зове полумаратон, лека нема, ви гледате људе из друге перспективе, добијате крила, енергију која вас чини неуништивим.

Тог истог дана сам гледао распореде наредних трка, где се одржавају полумаратони, пријавио сам се одмах за наредни полумаратон. Данас, после годину и по дана,  имам 12 полумаратона, ту је 1 трка од 10 км, једна трка од 12 км и 1 трка са препрекама 15 км.

Одувек сам имао подршку својих укућана, мојих блиских пријатеља, али сви они „преврћу очима“ када чују да ћу, на плус 35 степени, трчати по врелом и усијаном асфалту, или на киши, снегу. Иза себе имам и три зимска, ноћна полумаратона.

Поред Београда, ту су и остали градови у којима сам трчао. Мени, су за  сада, најдражи Апатин, Крушевац, Скопље (веома драг преко 12 500 тркача из 50 земаља), Врање, Чачак, Крагујевац, Лесковац. Најдражи ми је полумаратон у Врању где сам направио свој лични рекод од 1:33:41.

Ја сам неко ко се овим бави из љубави, неко ко ужива у томе. Слободно, могу да кажем -аматер, поред свега тога, ја сам се умешао у елиту тркача, професионалаца. На два полумаратона сам завршио у топ 19 тркача, професионалаца, једном 19-ти, једном 16-ти. Многи су се питали ко је „овај“ што не тренира у неком атлеском клубу, а 16. на листи.

Немам могућности да професионално тренирам, јер то мало више кошта, али бар могу овако на папир да бацим утиске, све капљице зноја,жуљеве и пређене километре. Бивало је свашта у мојој глави док трчим на стази, „још колико“, „кад’ ће крај“ , прођу негативне ствари кроз главу, али увек побеђује оно “ ‘АЈДЕ БРЕ, МОЖЕШ ТИ ТО“ и увек сам завршио трку до краја.

Људи који трче полумаратоне су посебни људи, људи са превеликом позитивном енергијом, волим те људе. За крај имам једну поруку за све који пожеле да трче, неки мој мото када трчим и тренирам -„Оно што вам је сада тешко, једног дана биће вам загревање„.