Аутор слике и текста је Горан Горски
„Красота овога света и чин принца поста му као дим, одјезди на крилима Боготражења и љубави, по дару Срцезналца…“
Име које је добио још на крштењу постало је за нашег светог оца Саву својим значењем својеврсно знамење. Старо српско име Растислав (скраћено Растко) именује оног „који расте или узраста из славе у славу“, и заиста се он показао таквим – из славе сина жупановог и кнеза хумског прешао је у славу смерног светогорског монаха Саве, па у славу првог Архиепископа Српског, Светитеља Божијег, Чудотворца и Просветитеља Српског, који не престаје да расте у меру раста бесконачне висине Христове, у векове векова…
Овога пута изнећемо неке податке о монаху Сави и Светој Гори, за које мислимо да су занимљиви, иако су мање познати…
Кад је побегао из Србије Богу (1191.године), заједно са одабраном пратњом и монасима са Свете Горе (њихов вођа је био руски инок Никанор), млади Растко се обрео у манастиру Стари Русик (званом још и Солунски манастир), који је био посвећен Светом Пантелејмону и био под руском управом. (Постоје, међутим, подаци да је то био српски манастир и да се звао Стари Расик – према Расу, престоном граду Рашке. Ако ништа друго, чини се да је већина монаха у то време било српскога рода…) То није био садашњи манастир Св. Пантелејмона (подигнутог после 1765.), већ Стари Русик из 1169. који су основали монаси првог руског манастира на Светој Гори, Ксилурга, којим је управљао игуман Лаврентије, а који се налази у брдима око 3 км североисточно од данашњега руског манастира Светог Пантелејмона.
Недуго затим, монах Сава је прешао у Ватопед где је, пре него што је на Атос стигао монах Симеон из Србије (бивши велики жупан Стефан Немања), изградио три параклиса – један посвећен Рођењу Пресвете Богородице, други у част светог Јована Златоустог (Хризостома), и трећи посвећен Преображењу Спасовом, у пиргу. Дао је да се манастирска Саборна црква покрије оловним плочама. Свим овим делатностима Сава је добио звање „другог ктитора“, чиме је изједначен са оснивачем задужбине…
За Ватопед је обновљена и утврђена разорена црква светог Симеона у Просфори, а у самом Ватопеду су подигнуте нове манастирске келије. Монаси Сава и Симеон су, приликом обиласка других светогорских манастира, постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји…Ту је, касније, Сава постао ктитор чувене поснице за коју је саставио типик. У њој се и данас живи и Бог слави по истом типику,познатом као Карејски типик…
Крајем 1199. Сава је откупио од Велике Лавре манастир Каракал и обновио га, поставши ктитор. У Ксиропотаму је подигао цркву светих Четрдесет Мученика, украсио је и снабдео свим потребним, па се после тога овај манастир није више звао по светом Нићифору…Манастир Филотеј је, деловањем Саве и Симеона, после ужасних разорења током 1169., потпуно обновљен. Они су били ктитори и у цариградском манастиру Богородице Евергетиде, као и у њеном метоху, цркви светог Андреје…
Већ од почетка 4.века на Светој Гори су живели монаси пустињаци. Архивска документа сведоче да је у време царице Теодоре (половином 9.века) на Светој гори боравило мноштво анахорета (инока пустињака). Њихов број, као и број монашких заједница (у манастирима и скитовима) се, током времена , мењао.
У 10. веку на Светој Гори је било 56 манастира, да би њихов број до 16.века порастао на нестварних 300. У 15.веку је у њима живело и подвизавало се близу 20 000 монаха. У време дивљања латина по Светој Гори (од 1204.до 1261.), када су Источно ромејско царство претворили у Латинско, од преко 300 манастира остало је око половине тог броја, да би у 16.веку тај број спао на 25.
Данас на Светој Гори има само 20 манастира, са око 1500 монаха…Па иако је њихов број много мањи него пре, исти је Дух Свети, који „дише где хоће“…
О ктиторству светог Саве и преподобног Симеона у Србији и Светој Земљи постоје посебне објаве на овој истој фб страници, (као и о ктиторству других врлинских људи из нашега рода), па заинтересовани могу да се упознају са овом темом или да се подсете богоугодног деловања наших светих отаца, ако их потраже…Ми данас, који пребивамо у овој тешко болесној свакодневици бауљајући по магли за „вођама“, „стручњацима“ и ко зна којом још скаламеријом , изгубили смо копчу са нашим светим прецима и духовним учитељима. Отуда сви проблеми који нас свакодневно салећу а којима решења не видимо. Наравно, никад није касно да се, док је времена, поново повежемо са њима – у радости Истинског, Вечног Живота…
На слици је претпостављени изглед пирга у манастиру Стари Русик са којег је новорођени монах Сава одбацио своје принчевско рухо и отишао у живот вечни…