Очито да дјеца запослених у црногорском правосуђу радо иду стопама својих родитеља, а зашто и не би – пут до циља им је „скраћен“, а награда – поприлична
На шестој сједници Судског савјета, одржаној 23. 24. и 30. марта 2021. године, Савјет је обавио интервју са кандидатима који су, кажу, сходно законској процедури остварили потребан број бодова на тестирању.
Интервјуима је, како пише у саопштењу објављеном након сједнице, претходила идентификација 24 кандидата за избор 10 кандидата за судије основних судова, који су по огласу број: 01-2491/19-30 од 7. 5. 2019. године, и Одлуци Савјета од 31. 12. 2020. године, радили поновљени тест из грађанске и кривичне материје 25. и 26. јануара 2021. године.
Након спроведеног законског поступка и утврђених оцјена, Савјет је донио одлуку о кандидатима за судије основних судова, а на листи изабраних нашле су се – Неда Вукославичевић и Јелена Радовић.
Очито да дјеца запослених у црногорском правосуђу радо иду стопама својих родитеља, а зашто и не би – пут до циља им је „скраћен“, а награда – поприлична.
Неда Вукославчевић је ћерка Стојанке Радовић, која још од 80-их мијења функције у Тужилаштву. Сада је у ВДТ-у, а била је и у СДТ-у. Осим по кумству са „сивом еминенцијом“ црногорског правосуђа, Весном Меденицом, позната је и по бескомпромисном прогањању противника палог режима, од „Орловог лета“ до „Државног удара“.
Бржем и ефектнијем „пробоју“ у црногорски правосудни систем Неде Вукославчевић ће, несумњиво, допринијети и стриц, судија Мираш Радовић, који је прије пар дана предложен за функцију предсједника Врховног суда.
Младој Вукославчевић неће одмоћи ни чињеница да је стриц Мираш и бивши ДПС-министар у влади Жељка Штурановића.
Јелена Радовић је ћерка Милана Радовића, бившег судије и генералног секретара Скупштине Црне Горе и Миљане Радовић, тужитељке у Врховном тужилаштву. Није згорег напоменути и да је Радовићева друга ћерка, Ана Радовић, такође запослена у правосуђу, баш као и четврти члан породице Радовић – Миљана.
Очито да су Радовићи озбиљно схватили препоруке плејаде еминентних економских стручњака, који већ поодавно „пророкују“ да је будућност у малим, породичним предузећима…
Ове савјете Радовићи су, очито, успјешно преточили у стварност својеврсном „приватизацијом“ црногорског правосудног система. Оваквим поступањем на губитку би, у првом реду, могли бити црногорски грађани који ће, на задовољење „жеђи за правдом“, морати да сачекају да додатно „освјежи“.
IN4S