Ствар је, отприлике, и просто номиналног карактера. Вишегодишње пледирање различитих центара и интересних групација да и саму ријеч „Србин” или „српство” сведу на нешто што је иницијално погрдно, зло, често и заостало уродило је својеврсном друштвеном прихватљивошћу да се огроман дио популације једне земље представи као социјални фелер. Потпомогнут различитим фондовима, неријетко и од новца грађана (од којих је, узгред буди речено, минимум сваки трећи Србин) али и медијским кућама, овакав идеолошки курс је после пар деценија легитимисао неколико дискриминаторних модела:
– Србин у Црној Гори треба да се осјећа кривим што је Србин.
– Бити Србин није грађански облик. Грађански значи несрпски.
– Српски језик и писмо ствар су прошлости и кочница у прогрес.
Овакво стање ствари, у свјетлу изузимања одговорности али и некажњивости (за дискриминацију, говор мржње и сл.) присутно је још и данас на страницама многих гласила и портала. Многи су већ иницијативу „Ми знамо ко смо” погрешно протумачили као агресивни уплив у други идеолошки и национални корпус. Наша жеља је жеља црногорске младости: да се скине незаслужена стигма са српског имена, да нам се призна наш конситутивни удио у стварању Црне Горе, да не буде више апартхејда ни за један народ нити етничку групу у нашој земљи и да више никад ни један Србин из Црне Горе не помисли да је за нешто крив без да је ишта и урадио. Промовисање наше културе, књижевности и историје је легитиман чин, српска прошлост у Црној Гори је изврсно документован факт и ми ћемо наставити да се бавимо представаљањем српског насљеђа али и борбом против предочених програмских дискриминаторних модела. Не милитантном агресијом већ помирењем и истином.
Са надом да више неће бити као раније, да долази ново вријеме – у реду је бити Србин.
Ми знамо ко смо.