СИМЕОН ПИШЧЕВИЋ – ЧОВЕК ЗВАНИ АВАНТУРА

Аутор слике и текста је Горан Горски.

Милош Црњански, наш чувени књижевник, писац, између осталог, и чувеног романа „Сеобе“, вероватно је инспирацију и мотив за ово изузетно књижевно дело нашао и у недовршеним мемоарима Симеона Пишчевића, интересантне личности из половине 18.века о којој ћемо рећи понеку реч…

Он је своју аутобиографију, препуну вредних информација о времену у којем је живео, писао око четрдесет година (од 1744.до 1784.године). Поред ње, стигао је да напише и историју српског народа, иако је по занимању био официр, најпре у аустријској, а затим и у руској војсци…Оба дела су дуго времена остала само у рукопису, све док најпре нису, после равно сто година, објављена у Москви 1884.године од стране руског историчара Нила Попова. По неком неписаном правилу, ми увек и у свему каснимо кад су наши људи у питању, па се српско издање као књига појавило тек 1963.године…

Овај необични човек показао је свој пустоловни темперамент још као веома млад. Рођен у војничкој породици (као четврто дете) 1731.год. у Шиду, он је још као тринаестогодишњак, у друштву свога оца Стефана, капетана Подунавске ландмилиције и заповедника Шида, учествовао у борбама Славонско-подунавског пука против Француза 1744-1745.године у рату за „аустријско наслеђе“. Ратни вихор га је затим одвео у Алзас, Баварску, Пруску и Италију, одакле се овај млађани борац вратио као искусан, прекаљен ратник. Међутим, по ко зна који пут је српске ратнике који су војевали за Аустрију по повратку кући дочекала непријатна вест. Наиме, у Потиско-поморишкој крајини, у којој су били смештени српски пукови, наређено је развојачење, што је практично значило да су српски војници могли бирати између два зла – да напусте војнички позив и као паори падну под власт Мађара, или да се иселе у друге крајеве (пре свега у Банат), тамо где су подунавска и потиска ландмилиција претваране у обичне јединице аустријске војске. Срећом, постојао је и трећи, додуше прилично магловит „излаз“ – могућност исељења у Русију, братску земљу у коју се Срби већ раније селили за време цара Петра Великог…На ову појаву  су аустријске власти гледале као на илегалну, да би 1752.године Марија Терезија издала Казнени патент којим се аустријским поданицима под претњом смрћу забрањује прелазак у ратну или цивилну службу страних сила…У Русији су, међутим, већ постојале две области са српским исељеницима – у јужној Украјини, Јован Хорват око 1750.године оснива Нову Сербију, а годину дана касније исто чини и пуковник  Јован Шевић оснивајући Славјаносербију у Бахмутској провинцији…

Наш јунак, који је остао у саставу редовних аустријских јединица као поручник  прво у Сремском, а затим и у Славонском хусарском пуку, није у почетку био заинтересован за одлазак у Русију. Тек кад је на њега утицао пашеног Петар Шевић, (син поменутог гпуковника Јована Шевића), Симеон је, уз вешту превару, издејствовао отпуст из Аустријске војске. Ствари око његовог преласка у Русију су се, међутим, убрзо запетљале, па су га аустријске власти, из подозрења, стрпале у затвор. Кад им је мудро вратио копију документа о отпусту, Пишчевић је био помилован, па је могао, уз оригинал отпусног папира, наставити своју пустоловину бекства у Русију. Преко ноћи је нестао из свог пука и тајно отишао у Беч да би набавио пасош и напустио Аустрију…

Третирајући га, практично, као вероватног дезертера, његов пуковник спрема тужбу Дворском војном савету, док га аустријске страже непрекидно траже по Бечу. Бежећи од потере, заогрнут тамним огртачем , држећи се сенки градских зидина, Симеон је успео да избегне све замке, па је после дванаест дана напетог ишчекивања коначно добио дуго очекивани документ. Притом треба знати да је морао да се избори и са сумњама руских дипломата у Бечу који су подозревали да је шпијун, јер је савршено говорио немачки…

У обећану земљу, Русију, креће 24.октобра 1753.године да би у њу стигао два месеца касније, 22.децембра. Одмах се суочио са проклетством српске неслоге. Наиме, два заповедника у Новој Сербији, Јован Хорват и његов имењак Шевић,нису се могли сложити ко ће имати главну реч, па се Јован Шевић одвојио и основао Славјаносербију…И то је био један од разлога скорог укидања српских насеља у Русији, основаних на сличној, „граничарској“ замисли као и она у Аустрији. Нова Сербија укинута је у марту 1764. године, а Славјаносербија непуна четири месеца касније. Малоруско становништво је ускоро преплавило та подручја па су само неколико назива из тог времена , као што су Панчево, Кањижа, Мартонош и сл. остала да сведоче о некадашњем присуству Срба.

Наш јунак је и у Русији наставио са бурним животом. Једно време је провео у дворској служби царице Јелисавете Петровне, да би затим командовао Бугарским пуком и учествовао у ратним походима у Пољској. Био је и незаобилазни део руско-турског рата (1771-1774.), гушења побуне запорошких козака у Сечи и многих других војних операција. За заслуге је одликован више пута од саме царице Катарине Друге, али то није могло да му буде утеха будући да је сведочио крају српских насеља у Русији и распуштању српских пукова. Убрзо је дошао у сукоб са једним од најцењенијих Срба у Русији, Петром Текелијом, па је, због укора, био принуђен да поднесе оставку…

Повукао се на неко село негде у Русији (не зна се тачно где). Тамо је и умро, 1797. године…

One thought on “СИМЕОН ПИШЧЕВИЋ – ЧОВЕК ЗВАНИ АВАНТУРА

  1. Dobar crtač, ali ne i pripovjedač, odnosno prepisivač. Naslov je za neki jevtini film, a ne za članak o osobi kao što je bio general-major Simeon Piščević, koji je u svojim memoarima, koje je pisao 40 godina, opisao teški i mučenički život Srba u Austriji i ruskoj monarhiji. Njemački general Engelshofen upozoravao je Piščevića, kada je ovaj prebacivao Srbe u Rusiju i Ukrajinu, da će se tamo pretopiti i izgubiti, što se , na žalost i desilo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest

Wordpress Social Share Plugin powered by Ultimatelysocial