Пишу: Јашовић Виолета, Иритано Стефани, Боричић Слободанка
„Нису године то што се броји у животу, већ живот у годинама“, а наш саговорник неко је ко посједује енергију и ведрину духа на којима му могу позавидјети и много млађи.
Када упознате Милана Спасојевића, професора у пензији, доброг човјека, педагога, умјетника, планинара… увјерићете се да су године само број. Милан ужива у улогама које му живот додјељује, посвећен је супруг, отац, деда, пензионер који вриједно ради на пројектима из струке, ужива у својој башти, а увијек има времена за лијепу ријеч и вриједан савјет.
Да се и на прагу осме деценије може уживати у планинарењу, а да то буде рођендански поклон пријатељу Мишку Томашевићу, такође професору у пензији, доказује прича коју нама поклања Милан о “походу на Виситор”.
„ Трећа је декада октобра… Добијам позив од свог пријатеља Мишка Томашевића који ми предлаже да искористимо лијепо вријеме и попнемо се на Виситор. Ни једног трена не размишљајући, прихватам позив. С обзиром да смо већ ишли на Виситор преко Пепића и Виситорског језера, Мишко предлаже да се пењемо преко Плава. Та планинарска тура јесте захтјевнија, али је тура која обећава прави планинарски ужитак“, почиње своју причу Милан.
Већ наредног јутро ова два „младића“ крећу према Плаву правећи паузе и уживајући у погледу на Лим, Комове и успавана села…
„Настављамо пут према Андријевици, поред Лима лелуја још понеки прамен магле док jе Андријевица обасјана сунцем. Пролазимо центар Андријевице, затим Луге, Улотину, Мурину и ево нас у Плаву.
На путу констатујемо да од Плава постоје двије пјешачке стазе које воде до врха Виситора. Једна прије моста на Лиму, а друга када се прође мост на Лиму и скрене десно према Гусињу. Мишко предлаже да свратимо до његовог пријатеља, професора у пензији Мића Прашчевића – биолога. Било би лијепо да походимо Виситор његовом стазом и да нам он буде водич“, прича Милан.
Пријатељ Мићо тог дана није могао правити друштво планинарима, али им предлаже да се на врх Виситора пењу стазом која се налази са јужне стране и указује им на могуће препреке. Милан и Мишко крећу како би се на врху Виситора нашли са својим пријатељима који ће ићи стазом са сјеверне стране.
„ Прелазимо мост на Лиму, возимо се узаним шумским путем и послије отприлике 2 км одлучисмо да ауто паркирамо на једном проширењу. Излазимо из аута, узимамо ранчеве и штапове и лагано почињемо успон. Шума предивног колорита каква зна бити у јесен окупана сунцем, предивна игра боја у крошњама дрвећа. Пролазимо поред прелијепих новоизграђених викендица које гледају ка Плаву и Плавском језеру. Крећући се шумовитим предјелом, гдје постепено освајамо висину, ми на сваком видиковцу уживамо у панорамском погледу уз обавезно фотографисање“, наставља причу.
Након 45 минута хода стижу до једине чесме на траси, гдје након кратког предаха настављају потрагу за маркацијом. Висока сува трава отежава им пењање. Усред ливаде угледаше стијену и на њој маркацију.
„ Пратимо маркацију стазе неких 100-200м и она се опет изгуби. Мало, помало, освајамо висину као авион када узлијеће. Послије дужег пењања савладавајући јачи успон стигосмо на јужни дио Виситора. У даљини угледасмо врх, сада је кретање усмјерено у том правцу. Крећемо се самим гребеном у правцу сјевера ка врху и даље се крећемо без маркације.
Тако стигосмо до једне стјеновите греде са стазом ширине стопала, док је са једне и друге стране амбис. Негдје смо погријешили. Повратка нема, полако опрезно, један за другим пређосмо преко греде и савладасмо овај не баш наиван прелаз. И даље се пењемо. Пролазимо тобогане и најзад, ево нас на врху. Пријатан осјећај. По други пут смо на врху Виситора. Испуњени смо задовољством да смо се без великог осјећаја замора попели на 2211м надморске висине. За планинаре који троше, један 73. а други 72. годину живота, разлог да будемо испуњени великим задовољством. Закључујемо да је 4 сата нашег похода од аута до врха преваљено момачким ходом“, додаје Милан.
Задовољни што су на одредиште стигли прије друге групе планинара тежом стазом, уживају у окружењу и погледу на Проклетије, Зелетин, Комове, Зекову главу, Хајлу и Чакор.
“Дозивамо са врха Виситора планинаре, наше пријатеље које предводи Славко Јолић. У једном тренутку чујемо одазивање и планинари излазе у видну зону један по један. На челу је Славко Јолић са супругом Слобом и ћерком Данијелом, Драган Богавац са супругом Милевом и најстарији члан међу њима проф. у пензији Владо Боричић. Пратимо њихов успон, пристижу и они. Овације и честитке на врху уз планинарско крштење оних који су по први пут на Виситору. Посебно је задовољство да је професор Боричић савладао успон у 82. години“, наставља причу Милан.
После пријатног друженја на „крову“ Виситора предстоји силазак. Милану и Мишку слиједи спуштање тежом деоницом.
„Поздрављамо се и крећемо на југ. Опет прелазак преко греде, сада извјеснији. Идући скроз ка југу нилазимо на маркацију стазе. Она им пружи олакшање и увјерење да ће спуштање бити сигурније за разлику од успона.
Сунце се ближи заласку, сјенке испред нас све дуже. Дивимо се високом дрвећу са обје стране чији се листови пресијавају у хиљаде ватрених нијанси на михољском сунцу. Наилазимо на пропланак. Све смо ближи ауту. Ипак, пјешачење се одужило. На кривини угледасмо ауто, коначно стигосмо. Мишко ревносно у свој нотес записује вријеме повратка. Каже да је протекло 3 сата од врха Виситора до аута. Задовољно констатујемо да смо пјешачили у одласку и повратку пуних 7 сати. Распремамо се, пакујемо планинарске штапове, одлажемо руксаке, улазимо у ауто и право за Беране“, завршава своју занимљиву причу Милан.
Одлазимо и надамо се да ће их здравље послужити, воље и ентузијазма им не недостаје, те да ће и следеће године опет у походе Виситору или некој другој планини, јер, како рече Милан, штета је не искористити сунчан дан.