Иако је „начуо“ да се Европа не слаже са неким изборима нове владе, болно констатује да ипак, „у своје пулене“, неће они „ударити“ баш тако једноставно. „Жмури расадник демократије стоички и ћути одлучно пред јадом које просипа Кривокапићева булумента.“, закључује Мандић
Након пада ДПС-а, како у Котору тако и на државном нивоу, новинар Славко Мандић остао је без могућности да, попут правог „патриоте“, користи општински аутомобил у приватне сврхе. „Испариле“ су и донације од которске „пајсер-коалиције“.
Остали су му „нетакнути“ само – нескривена србофобија и богоборство чији се изливи, у комбинацији са нетрпељивошћу према новој влади и „јецајима“ за старом – обично „спакују“ у – „колумну“.
А, у новој писанији „Апостолска динамика светосавског шишмиша„, новинар Мандић је, чак, цитирао Његоша. Баш оног Његоша, који је за његове идеолошке саборце и јуришнике на државни буџет био – „геноцодни писац“, недостојан да се његов дан рођења прогласи државним празником…
Након пар стихова из „Горског вијенца“, своју малобројну читалачку публику Мандић је „почастио“ властитим литерарно-филозофским медитацијама, чији су сврха и смисао (можда) познати само њему. Ипак, сама чињеница да се подржаваоци бившег режима враћају читању Његошевих дјела – охрабрује.
А, након уводних пар пасуса, који у ствари само „отјеловљени крик“ за „покојним“ ДПС-ом, Мандић се „бацио“ на вријеђање монистара, СПЦ… Тако је и оцијенио да „поједини министри нове црногорске владе логорују у незнању и прокламацији глупости од које се нормалан стиди“, те да је некима „скут Српске православне цркве уточиште за све работе и марифетлуке. Данашње и оне које ће у будућем времену да учине. Њих су инсталирали попови, као нужду у трансмисији злосутне вјековне идеје рушење Црне Горе из темеља и сакаћење њених историјских, традиционалних и културних вриједности“.
У одбрани лика и дјела Дарка Пајовића и осталих опозваних амбасадора обрушио се на министра Ђорша Радуловића, онда се мало „дотакао“ и премијера због задужења од 750 милиона евра, да би врло брзо прешао на оно што га истински боли, а то је чињеница да ће Измјенама Закона о слободи вјероисповијести вјерници светиње бити одбрањене.
„Сад може и без јавне расправе, и без експертске мисли Европе и Венецијанске комисије и без Дритана. Без Црногораца и представника других вјера је чак и пожељно. Само да се љубе скути Српској православној цркви и њеним интересима, па чак и онда када је јасно да је на помолу чин велеиздаје који се ниђе у свијету не прашта. Неће ни Лепосавићу, Кривокапићевом јуноши, а ни Абазовићу светосавском апостолу новије генерације појединачних албанских случајева.
Подићи ће руку за черупање Црне Горе Покрет за промјене, вјерује се и сви остали из црквено-црно-црвено-бијеле коалиције, али како ће на све то реаговати Црногорци, остаје да се види. Устав је јасан. Питање је да ли на вратима безакња било што више има смисла?“, „јадикује“ Мандић.
Не слаже се, гле „чуда“, ни са одлуком да на чело АНБ-а буде постављен адвокат Дејан Вукшић. Иако је „начуо“ да се Европа не слаже са неким изборима нове владе, болно констатује да ипак, „у своје пулене“, неће они „ударити“ баш тако једноставно.
„Жмури расадник демократије стоички и ћути одлучно пред јадом које просипа Кривокапићева булумента.“, закључује Мандић.
IN4S