Глумица Срна Ланго тврди да су глумци радници треће смене. Инсистира да се уметност посматра уз поштовање одређених критеријума и признаје да не уме да напише љубавни роман. У интервјуу за портал Поглед.ме објашњава да од своје примарне професије није одустала иако се некад нашали на ту тему и открива колико ужива у самоћи и литератури.
Пре тачно годину дана изјавили сте у једној емисији да напуштате глуму и да имате у плану нешто ново, да ли се у међувремену ваша одлука променила?
Није то прва моја шала која је понеком зазвучала озбиљно. Склона сам црном хумору, то се о мени зна, нарочито на сопствени рачун. Након тога сам глумила онолико, али корона јесте побркала многе планове и мени као и другима. Отказивале су се представе, затварале глумачке школе. Сви смо схватили тих дана да је време да можда први пут у животу имамо и план „б“ и план „ц“… Или да не покушавамо да имамо планове уопште. Зато ме је начас, тада, забавило да као остављена млада пред олтаром изигравам да је до мене и моје одлуке. Било како било, виц који мораш да објасниш ипак вероватно није добар виц, али мени је и даље смешно, не умем другачије да прескочим немоћ.
„Позориште је у мом животу она ретка тачка осећаја апсолутне заштићености“
На самом почетку пандемије, док су мере биле много оштрије, рекли сте да сањате мирис позоришта колико вам недостаје, откуд онда одлука о повлачењу?
Позориште је у мом животу она ретка тачка осећаја апсолутне заштићености и тачног отклона с правом. Позориште је бег у истинскију истину.
Монодрама „Лов на срне“ освојила је публику широм Србије и региона, да ли ћемо моћи да гледамо репризу или наставак, наравно, под условом да одлука о повлачењу није коначна?
Ништа није коначно осим промена, а још мање мој раскид са глумом. Тај однос, ево, траје као на мрежи на оној опцији за везу где штиклираш: „компликовано је“ А није. Опет се шалим. И глумим. „Лов на срне“ је био узбуђив подухват и стигао је којекуда по Србији, а свуда је једнако изазивао смех и радост, међутим, чинило ми се да треба стати док се тражи „карта више“, па смо ето, после „Комбанк дворане“ „затворили радњу“ иако се сарадници нису нарочито слагали са том одлуком. Нисам планирала наставак, мада ми импонује да сам од публике добијала поруке типа „ја бих ово гледала у наставцима“.
Иза вас су и два романа, а приметила сам и неке стихове у последње време на вашим друштвеним мрежама, да ли ћете нас можда изненадити и збирком песама?
Што се писања тиче, иза мене су и две написане и извођене позоришне представе, више од сто колумни и новинских објављених рубрика, два издата романа, сијасет наручених сонгова за музичаре и рекламе, нешто објављене поезије, телевизијски пројекти, едиторијали и којешта још на чекању. Почела сам да пишем пре него што сам ушла на ФДУ и пишем и даље. Сада највише као креативни део једног фантастичног женског маркетиншког тима, а поезија је један од начина да савладам такозвану реалност. Поезија је лек као и смех. И читам је и пишем континуирано. Не планирам да је објављујем надаље али… „Човек планира, Бог се смеје“.
Кад смо код вашег књижевног стваралаштва, прочитала сам да сте рекли да не умете да напишете љубавни роман, да ли се у међувремену нешто променило тим поводом?
Не, није. Свашта умем да напишем и урадим, али љубавни роман не. Зато је то вероватно и у „Лову на срне“ био један од делова на који је публика цирлитала од смеха. Опис сопствене неспретности у разумевању теме. И иначе има тих пунктова животних које, рекла бих, сви боље разумеју од мене.
„Ми глумци смо радници треће смене…“
Да ли је било теже бавити се уметношћу током озлоглашених деведесетих или данас када је све дигитализовано и пребрзо?
Уметност не тражи апсолутно разумевање никад. А ко се усуди да за њом крене у нади да ће је и дотакнути, не би требало да очекује ни добре околности, то је готово оксиморон. Уметност не подлеже овоземаљском убрзању. Но, ја сам глумица. Нисам студирала уметност, него глуму. Мало ми је неугодно колико се лако барата данас речима и појмовима. То што имаш уметничке тежње и осетљиву душу под тушем или док бираш с укусом столњак за кућу заиста те не чини уметником. Као што те ни та реч на Инстаграму поред шифре не претвара у уметника. Ми глумци смо радници треће смене. Ваљало би поштовати неке критеријуме изнова.
У последњих неколико година серије су у предоминацији, како хумористичке, тако и оне са озбиљнијом тематиком, какав став имате према том тренду?
Важно је да је тако и нека је тако. Не може изаћи ништа добро из пуког теоретисања. И нови људи треба да се покажу. Толико се кукало да се премало снима, а сада налазе ману честим продукцијама. Мора да се ради. Ни пекар не може да прави хлеб без пекаре. Нарочито не фантастичан хлеб. Да, има лошијих и бољих пекара. Па дивно, бирај!
Често вашу лепоту пореде са Жилијет Бинош, да ли и по вашем мишљењу постоје сличности?
За то поређење и не знам, али од малих ногу слушам како личим на некога и тада ме је то нешто силно нервирало. Те Роми Шнајдер, па једна од сестара Хемингвеј, па Стефани од Монака, па Симон Сињоре, па Лорин Бекол. Ево сад чујем и Бинош, али кад сада погледам списак, најбоље само да се захвалим у миру. Одличан списак. Јесу све даме „на своју руку“, мало рекла бих, не буним се. Све су ми по вољи и све може.
Поред писања и самоће говорили сте да вам је својеврстан лек и ваша башта.
Било је тако, да. А онда је та башта, као и сва прибежишта обавила са мном своје и остала тамо негде да друге „лечи”, а ја сам кренула даље намирена, једнако љубећи самоћу и литературу.
„Цела сам и луда за животом!”
Остављате утисак задовољне жене. Имате ли удвараче?
Задовољна сам. Уз све неспретности и околности са којима се свако на овој планети рве, живим тачно онако како сам изабрала и на много чему сам захвална силно. Лепо је и кад није лако. Цела сам и луда за животом и то није нешто до чега стижеш преко удварача.
Изјавили сте: „Дивићу се мушкарцу који ме буде заинтересовао.” Какве особине би он требало да има?
Не бих баш упутство за освајање мене овде објављивала, а и немам га. Понеком је дефинитивно успело. Нашалила бих се најрадије и сада, али ако се нашалим могло би да звони по порталима опет предуго и погрешно. Шалу на страну, са удварачима или без живот је јако заводљива и раскошна појава.
Пише: Александра Белић