И КО НАМ ЈЕ УЗЕО?
Пише: Марија Вешовић
До пре пар дана смо се питали како ће бити после, а највише када ће доћи то после. Па ево, сасвим је извесно да нам је то „после“ веома близу. Такође, постоје и неке назнаке како ће изгледати. „Ништа више неће бити исто“, изјава која нам је тако сулудо звучала, али је нажалост сасвим реална. „Морамо научити да живимо другачије“, још једна изјава која је била за неверовати. У ствари, за ових протеклих скоро па два месеца, да нам је неко причао какви ће бити, па зар бисмо веровали? Тако да поучени тим искуством боље нам је да почнемо да верујемо у све. Што нам више звучи сулудо то је реалније да ће нам се десити.
Ових дана, како ко од „струке“ и из региона, и код нас да изјаву не зна се која је од које „гора“. Узели су нам, да не ситничаримо, читаву годину. Добро де, не скачите сада, не мислим буквално, али ево: да ли можете нешто да планирате, било да је то одмор (типа неко путовање) или да је у питању неки посао- не можете, и питање је када ћете моћи. Сви ми. Да ли нам деца уче ове године- уче они што се теорије тиче, али шта је са квалитетом наученог или применом. Од тога ништа. Шта је са проверама знања, са матуром, са свим оним школским догодовштинама, шта је са успоменама. Даље…да ли радите ових дана? Неки раде „нормално“ под пуном заштитном опремом, неки раде више него обично, мало њих ради од куће- а већина не ради! Сада, не због тога што неће, већ им је затворено радно место док траје епидемија. А да ли се назире крај епидемији? Колико ја схватих струку, крај је онда када буде вакцине, а када ће је бити не зна се. Е моја Ђекна, ето тебе опет. Кажу: па нисмо у рату, нисмо у логору- оно тачно, нисмо, да смо тамо, имали би утврђен распоред активности, а овако имамо само неизвесност. А то нас убија у појам, поред ових успутних забрана, мера, репресије итд. Неизвесност је за психу најгора, па није ни чудо што предвиђају пораст потражње психолошке помоћи када „све ово прође“.
Него седим тако и размишљам, па се питам следеће: ако је препорука нпр. у Србији да се ове године не путује ван граница, јер кажу „ако те нешто снађе боље бити у својој држави“, како ће онда да се спашава туризам у Црној Гори, ако је овде препорука да се напори уложе на анимирање туриста из региона. А регион даје различите препоруке, од Македоније која забрањује излазак из земље старијима од 65 година за сада до краја године, Хрватске која има свој туризам тако да нам нису циљна група верујем, мада ето ко зна можда јесу, Босна која још увек разматра шта ће препоручити. Па који онда регион? Италија, па и они имају море исто ово са потпуно истим карактеристикама, чак мислим да је јефтиније и уређеније, не знам нисам била, али тако кажу. Но добро, ево они прихватише да нам пошаљу старије од 65 година. Можда се и спаси нешто. Али ако се једна Шпанија фокусира на национални туризам, зашто не бисмо и ми? Ваљда је боље да ми спустимо ове цене (прича се по ћошковима да би можда и могло да се деси тако нешто), манемо се иностране елите па макар ми, ако би могли на ово наше мора да мало одемо, кад нам је већ ту, а и нећемо обрукати државу пред иностраном елитом, јер тешко да ће је бити овог лета. Прилагодите нама туристичку понуду, па наши смо. Пустите нас да искористимо макар ову ситуацију и да одемо на летовање на наше море, а не на продужене викенде који су нас коштали папрено па смо једва и то приуштили себи, упс није то до тога већ „боље нам је два/ три пута по три дана да растегнемо на три месеца“.. али ипак ако спустите цене и останемо у цугу макар десет дана, ево гарантујем да ћемо се и напити који пут ако отворе кафане (изјавише данас да ће отворити кафане крајем маја, али у складу препорука које буде дала струка). Е сад кад смо код кафана и од струке, комшије из Хрватске препоручују да се ограничи број столова као и број особа које могу бити присутне у истом тренутку, на столовима преграде од плексигласа- па седи и пиј ако ти је гушт на тај начин, у Србији се шушка нешто слично томе. Па шта ћемо ми? Земља која живи од туризма и где је 60% радно способног становништва запошљено у објектима који се баве услужном делатношћу било ког типа. Да ли то значи да ће део њих остати без посла уколико се смањи потражња? Нисам економиста, али чини ми се да потражња диктира понуду, а и цену би требало. Шта је са малим предузетницима као што су мале самостално-трговинске радње, фризерски, козметички салони и сви они који су у директном контакту са клијентима? И њима се смањује обим посла због препорука које ће сасвим извесно остати на снази, а тичу се физичке дистанце. А рачуни се нижу, један за другим чак и повећани, обавезе остају исте оне се не смањују. Обавезе које се морају измирити нису редуциране, али посао је стао, а почеће редуцираним обимом. Хоће ли неко дати бесповратну помоћ таквима или ће бити приморани да затворе радње и оду на завод? Шта је боље? Ето сада ће неко рећи да би ово био песимистички поглед. Оно јесте, али је и онај који је реалнији судећи по досадашњим примерима. Е сада има и оног оптимистичног гледања на оно што следи. Ставимо ружичасте наочаре и кажемо сада је тренутак да схвате ови који доносе неке одлуке да смо сви ми узрочно- последично везани једни за друге. Ако помогнем грађанину да има куповну моћ, помажем привреду јер ће куповине бити, помажем и државу јер ће привреда (мала или велика) пунити буџет. Тако да треба усресредити сав напор у јачању финансијске моћи појединца и кроз њега деловати на осталим нивоима. Улагањем напора у очување радних места, ја чувам БДП своје земље, а тиме и добру позицију, и тако даље..и живели су срећно сви заједно. Али ретко ко још носи ружичасте наочаре, а и све мање верује у овакве бајке ( у неке друге тематике верујемо и те како), штета ова би била баш лепа бајка и стварно би сви били срећни. Али, ипак смо ми Балканци не можемо се ослободити од чврсте руке и команде, псссст ћути, може и горе.
Ето тако, шта су нам узели? Мммм…ништа. Баш ништа. Осим права на рад, кретање, грљење, рекох ли слободу. Ништа – ситнице.