Пише: Милан Гајовић
Он је крстоносни светитељ цетињски и свесрпски, чија се душа напајала небесном росом молитвености, смирења и поста и била испуњена богоносним здравоумљем, богољубљем и благонаравношћу. По земљи црногорској и брдској – „искри славеносербске волности“, ходио је удубљен у богоумље и молитву
„…Зато на оружје и на крваво поље, мили витези, да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца лије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу свакојег душманина! (Свети Петар Цетињски, јула 1796.године, прије Битке на Мартинићима)
„…Ми ћемо сви љубезна браћо моја умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни нашега сагрешенија простити…“ (Свети Петар Цетињски, из „Посланице Радуловићима“, 1805.године)
„…Нека Русија прекине давати помоћ Црној Гори, или не прекине, она ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне највише везе, а не паре…“ (Из аманетне поруке Светог Петра Цетињског)
Свети Петар Цетињски (1748-1830) је свјетовни (од 1782.) и духовни (од 1784.) поглавар Црне Горе и Брда, утемељитељ црногорске државе, неустрашиви предводник војске на бојном пољу и борац против великога зла, крвне освете. Он је и ујединитељ Црне Горе и Брда,1820.године.
Српска православна црква га прославља 31. октобра (дан свечевог упокојења), заједно са Светим јеванђелистом Луком.
Петар Први Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) наслиједио је владику Арсенија Пламенца, 1784.године. Исте године је, у Сремским Карловцима од три епископа (један је био митрополит Мојсије Путник), примио владичанску Божју благодат. Тада је свечано рукоположен за архијереја црногорског, скендеријског и приморског.
Он је крстоносни светитељ цетињски и свесрпски, чија се душа напајала небесном росом молитвености, смирења и поста и била испуњена богоносним здравоумљем, богољубљем и благонаравношћу. По земљи црногорској и брдској – „искри славеносербске волности“, ходио је удубљен у богоумље и молитву. Своје богопастирско земно житије проводио је у малој, једнопрозорној, полумрачној келији Цетињског манастира, у посту и молитви за спас и помирење српскога народа Црне Горе и Брда. У тој келији, „проповједник братске љубави, слоге и слободе“, тихо је предао своју душу Господу 1830. године, на дан светог јеванђелисте Луке.
Цијелога свога владарског и архипастирског живота залагао се за ослобођење и уједињење српскога народа и обнову „Славеносербског царства“.
А о томе како је, мачем, пером и језиком, бранио свој народ говори и следећа анегдота: када је заповједник француских (Наполеонових) трупа маршал Огист Мармон, у Боки, замјерио Владици што Црногорци одсијецају турске главе, он му је, на француском језику, одговорио да се чуди томе, јер су Французи одсјекли главе свом краљу и краљици!
Свети је и први богомудри црногорски законодавац. Први законодавни акт била је „Стега“, из јула 1796. године, од шест чланова. На Збору Главара свих племена, на Цетињу, потписана је заклетва на јединство у одбрани слободе, цркве православне и отечества и предаја издајника вјечноме проклетству и „…он и род његов да остане во век у срамоту и безчаст , како издајник вере и закона…“
На скупштини главара у манастиру Стањевићи, код Будве, године 1798. донијет је Законик опшчи црногорски и брдски, познат и као „Законик Светог Петра“, који је допуњен 1803.године. Светац га је и саставио, а углавном се ослањао на обичајно право и циљ му је био да се постепено правно регулишу односи у друштву, кривичне и грађанске природе. У члану 20. (Двадесето) Законика, прописано је:
„Ниједан народ не може бити честит и срећан у којем законитога суда и доброг правитељства нема…“
Тада је установљено и Правитељство суда црногорског и брдског (Кулук), као судски орган с одређеним овлашћењима извршне власти. То је био први стални орган у историји црногорске државе и бројао је 60 чланова – „чиноначелника“.
На Лучиндан, 30 (18). октобра 1834.године, владика Раде је, четири године послије упокојења свога стрица Петра Првог ПетровићаЊегоша, извадио из гроба његове свете мошти (јер је тијело било цијело и нетрулежно) и прогласио га за свеца. Чину канонизације присуствовао је и Вук Стефановић Караџић, који је о томе посвједочио:
„Сав народ, како из Црне Горе и Брда, тако из Австријског Приморја врви овђе једнако, те цјелује владику Петра који је и за живота овуда за свеца држат.“
У књизи „Свети Петар Цетињски, чудотворац и државотворац“ („Светигора“,2006.) наведено је да се, у одлучујућем моменту Битке на Крусима, у септембру 1796.године, Свети појавио „на бијелом коњу у самоме центру сукоба. У том тренутку је један Албанац у турској војсци два пута простријелио владику црногорског, а овај је чудесно остао потпуно неповријеђен док му је истовремено из очију избијао пламени огањ што је сатјерало страх у кости Турцима…(те) су се они почели панично повлачити. У тој паници Турци су катастрофално потучени…“
У истој књизи наведено је и да се, приликом пресвлачења светих и нетрулежних моштију Свеца, старе папуче замјењују новим. И сваки пут су у старим папучама налазили пијесак, што је доказ да Он и послије свог блаженопочивства обилази своју земљу и свој народ, односно да непрекидно бди над Црном Гором и васцијелим српским родом.
Ово потврђују и указања Светитеља мојој супрузи Драгици. Он се указује као архангелско биће љепоте владике Рада, који полако и тихо ходи, у свјетлосивим „ципелама“, преко брда и са штапом, али не додирује земљу. Говори кратко, смирено и благо, топлим гласом о чистоти душе у Богољубљу и Христољубљу путем узношења ка Господу, те о јединству српскога народа и јединству са Русијом. Од његовог „огртача“ са сребрним, „ушивеним“ крстовима, одсијава јарка, наднаравна свјетлост. Често се указује заједно са Светим Савом и Светим Василијем Острошким Чудотворцем Милостивим.
Слава Теби и хвала, Свети Оче Петре, за архангелску љубав и бригу према Црној Гори, свим српским земљама и Русији!
Милан Гајовић, Подгорица
27.октобар 2021.године