Пише: Сања Томовић
Новак, један од хероја ових турбулентних и много бучних дана, је можда добио име по ђеду, Новаку Рамовом или Старини Новаку? То сад и није важно. Истина је да је увијек био и јесте испред времена у коме живимо. Човјек, шампион, институција…Да је увијек на висини задатка, показао је и сада као и много пута прије.
Од почетка се издвајао, ваљда то Бог тако да. Достојанствен и широкогруд као ријетко који човјек који до свога успјеха долази сасвим сам. Још од дјетињства кован у ватрама дисциплине, упорности, бивајући безмало и ковач и ужарени челик. Човјек који грубост према себи не преноси на друге, коме тешкоће и искушења не затварају и камене срце већ га претварају у свјетлост доброте. Нападају га неправедно, али он остаје достојанствен, вриједан и упоран. Како лако заборавише сво добро његово? Од Сирије до Србије даје, дијели, помаже коме год је потребно, не питајући да ли га тај неко воли, или навија за њега. Он даје, јер тако воли, не да би лијечио комплексе и себи убирао славу. Даје несебично себе на терену, а ниште, убоге, гладне и несрећне помаже оним што честито заради длановима својим и залије знојем лица својега.
Но, нажалост, некад ни добро које човјек учини не помаже злурадима. Заборавили сте да је дао за Нотр Дам? Само то, па доста је. Мој је Девич горио, нико није ништа рекао. Тишина је довољан показатељ да се слажеш ти са друге стране мреже и да те није брига. Новак није то. Зато га и мрзе, али му се и диве. Како понижавајуће за мрзитеље, зар не?
Смета Ноле, јер он је све оно што други нијесу. Не болује од славе, има став и држи се својих увјерења. Не смета му ниједна препрека да буде шампион каквог ће свијет тешко упамтити поново. Новак је човјек који у врисци овосвјетске хистерије чује тихе ријечи истине; коме на терену у буци неодобравања у ушима само гласно бубње откуцаји срца које пркоси и стоички не посустаје.
Свијет је џунгла, а он одвише поштен да би звијер био. Српски светионик у густој моралној помрчини. Није он само најбољи рекет, него прије и изнад свега Човјек. Не разумијем се у тенис, за њега навијам срцем, јер је показао да има срце. Знам шта је непролазно, племенито и вјечно добро. Кад је свијет горио у пожарима, пливао у поплавама, грцао у ратовима, Ноле даје, помаже и не пита ко си и да ли га волиш. Тако се понаша Шампион, тако се бива Човјек. И да више никада не освоји нити иједну титулу,турнир, медаљу, Новак Ђоковић ће остати упамћен као човјек који није знао да мрзи, који се не граби за своју славу, не слави себе, не ради све добро у своју славу, већ све чини ради општега добра.
Истина је да живимо у времену са врло мало етике и естетике, да је доброта изврнута руглу, да се велича само онај који жеднога преко воде преведе, да плиткоумни „славе“ певаљке које у свом безумљу „доказивања“ и мало више „показивања“ уједају руку која их хљебом храни, стварно за то треба имати ђон умјесто образа. Јер образ би то тешко поднио. Нажалост, не би требало да је тако, али ето, оне такве мјерило су нечега што се тешко да објаснити и оне се славе? Важно је и то ко их слави?! И да…Нисте га „сломили“, ви плиткоумни, само сте пакошћу себе казнили.
Непобитно је то да доброта човјека чини благим и радосним. Ето то апсолутно описује њега као непоновљивог човјека ових смутних времена.