Кад је судијска пиштаљка у дворани у Валенсији означила крај финалне утакмице Европског првенства за кошаркашице то је био сигнал да отпочне славље у Србији, али и у целом свету, где год живе наши људи. А живе посвуда. Ипак, нарочито је било весело у дому породице Дугалић у чикашком предграђу Дес Плејнс, где су тата Драгован и мама Весна пали једно другоме у загрљај гледајући своје дете, свог анђела, своју Анђелу, како на победничком постољу пева “Боже правде”.
-Супруга и ја утакмице волимо да гледамо сами, јер тешко преживљавамо сваки секунд, као да смо на терену ми, а не наша ћерка. Тако је било одувек, још када је са 10 година први пут заиграла кошарку, па касније, кроз средњу школу и колеџ, а сад је чини ми се још напетије, јер Анђела игра за репрезентацију Србије, каже Драгован Дугалић, отац Анђеле (19), најмлађе српске репрезентативке.
–Ми смо у Чикаго стигли из Србије 1998. године. Трбухом за крухом, као и остали. Сећате се каква је ситуација била тамо код нас 1990-тих, а ја сам схватио да мојој деци у домовини нећу моћи да обезбедим оно што бих желео. Ја сам иначе родом из Студенице, месту где се налази наш чувени манастир, покрај Краљева, а супруга је из околине Смедерева. Анђела је рођена овде, у Америци, али се одувек осећала Српкињом.
Зато није било краја њеној срећи када јој је једног дана на телефон стигла порука селекторке Марине Маљковић. Памтим тај дан као да је јуче био, сви у кући смо били узбуђени, велика је ствар када те зову да представљаш своју земљу, свој народ. Сан снова! Анђелу је у средњој школи приметила Данијел Пејџ, бивша српска репрезентативка, која сада ради као скаут, па је јавила Марини да има нека мала Сркиња…Остало знате.
Анђела је прве кошаркашке кораке направила у једном клубу у Најлсу, предграђу Чикага, код тренера Срђана Газиводе.
-Било је ту највише српске деце, али и Бошњака, и других, мала балканска колонија. Пре ње је почео да тренира њен рођени брат Милош. Она је у то време била више заинтересована за фудбал, или сокер, како га Американци зову. Годинама је паралелно тренирала кошарку и фудбал, али је онда нагло порасла и решила да настави само са кошарком.
Анђела је прво тренирала фудбал, а онда се бребацила на кошарку, којом ју је заразио брат Милош
У Средњој школи је одмах на првој години ушла у први тим, касније постала најбоља кошаркашица, освојила државно првенство Илиноиса са својом Мејн Вест школом (20.6 поена, 10.3 скока, скоро три асистенције и украдене лопте и 1.7 блокада по мечу), присећа се отац наше шампионке.
Он истиче како никада није имао амбицију да му дете постане врхунски спортиста, већ само да буде активна, да не проводи дан “буљећи у телефон и компјутер”.
-Испоставило се да су обоје заволели спорт, тако да ту није било никаквог терања ни притисака, школа им је ишла супер.
Од фудбалерке до освајачице државног првенства и титуле МВП
Питамо оца Драгована како је гласио први телефонски разговор са ћерком након освајања златне медаље…
-Тата, најсрећнија сам на свету! – било је прво што ми је рекла. Била је пресретна због дочека, то је нешто чега у Америци нема а на њу је оставило велики утисак. Сећам се да је била осми разред основне када је на ТВ гледала финале у Будимпешти пре 6 година, када су наше девојке постале првакиње… Није могла ни да сања да ће коју годину касније и она стати на постоље са Соњом, Јеленом, Бутулијом…
Сви у породици памте дан када је добила први позив за репрезентацију
Амерички медији су раније писали како се Анђела понекад тешко споразумева са родитељима и да је њен српски слаб, што њен отац демантује.
-Није истина да Анђела лоше говори српски. Код нас се у кући увек говорило нашим језиком, ишло у цркву, славили су се наши празници. Још док су она и њен брат били мали рекао сам им да не желим да им будем преводилац када оду код деде и бабе у Србију. Схватили су лекцију. Анђела понекад погреши падеж, али то је то.
О будућим плановима своје ћерке, српске репрезентативке, Драгован каже само да је циљ да се заврши факултет.
-Након одличних игара за Орегон добила је позив да пређе у чувени УЦЛА, што је прихватила. Тамошња кошаркашка лига је пуно квалитетнија, а и универзитет је квалитетнији. Женска НБА, Европа, све то ће вероватно доћи једног дана, али она иде корак по корак, а први је да добије диплому. Наравно, и даље ће са поносом играти за репрезентацију Србије, завршава Драгован Дугалић исповест за Сербиан Тимес.
Извор: Serbian Times