Након синоћњег протеста у организацији Демократа на друштвеним мрежама повела се дебата о заставама. Кореографија није изненађујућа у односу на неке друге скупове Демократа. Та партија је партија центра и њени лидери су прихватили обиљежја која су донијели Ранко Кривокапић прије свих а са њим и Мило Ђукановић.
Већини Срба ова застава је неприхватљива, односно не осјећају је као своју. Није ни чудо јер је 2004 године наметнута силом на срамоту. Срби као грађани ове земље а ни њихови политички представници нису консултовани по том питању, а када неког не консултујете онда настаје проблем, настаје подјела на крају крајева.
Да се разумемо, и на протестима ДФ било је ових застава, носили су је присталице ПЗП и наравно да од Срба као широкогрудог народа нису имали проблема, нити ће имати, било ко, али суштина је у следећем, застава Ранка Кривокапића која је суштински застава приватне државе из 2006 године је симбол антисрпства, што опет не имплицира да су људи који је носе антисрби, али од њеног настанка креће огавна антисрпска кампања у Црној Гори.
Оно што свакако није добро јесте изјава младог посланика Демократа гдина Данила Шарановића да никаква националистичка обиљежја не долазе у обзир. Па садашња застава Црне Горе јесте национално или националистичко обиљежје једног народа, Црногораца који су је прихватили као своју. Ако неко пак мисли да ће ДФ и у првом реду НСД и ДНП када се буду активно укључили у протесте доћи празних руку онда се варају. Наше присталице носиће заставе отпора, заставе традиционалне Црне Горе, заставе под којима су се борили наши преци, носиће тробојке, и оне са четири оцила и оне без апликација и ону са старим грбом Црне Горе и ону која им највише смета са двоглавим орлом спуштених крила ( па нека приводе и кажњавају због ње навикли смо), и то никоме не треба да смета.
Суштина је у следећем, коначно се мора прихватити да Срби морају бити дио извршне власти, да су Срби аутохтони народ и да свако будуће изопштавање српског народа и његових политичких представника може довести до радикализације политичких прилика. Ова држава и њен концепт грађанистичког су доживјели крах, овдје је потребно да се направи друштвени договор националних елита и да Црна Гора сама себи призна реалност да мора имати два службена језика, тробојку као народну заставу и да све то мора бити инкорпорирано у устав, јер ако Швајцарска може да има четири службена језика, може и Црна Гора два, ма колико неко мислио да је то националистичко поимање ствари.
Темељ боље будућности Црне Горе није у гурању идентитетских питања под тепих већ управо суочавање са истима и решавање истих. У супротном остаћемо заувијек тешко подијељени и неспремни да разумемо једни друге.