„ОБИЧАЈИ ВЕЗАНИ ЗА РОЂЕЊЕ И КРШТЕЊЕ ДЈЕТЕТА НЕКАД И ДАНАС“
У „обичајима“ који се данас упражњавају и како је то некада било, постоје огромне разлике које нажалост постају очигледне. На тај начин, потискују старе обичаје својствене нашем народу а прихватају се неки нови који нису никада били својствени за племе Васојевића па могу слободно рећи ни за већи дио Црне горе. Нажалост, дозвољавамо да нам обичаји по којима смо били препознати, које је наш народ чувао и упражњавао, а све у циљу среће и напретка породице, постају „старомодни“, јер смо ми модерни и не желимо бити робови прошлости. Ипак сви ти „старомодни“ обичаји, итеткако су имали своју функцију како тада тако и данас, јер ни један обичај везан за било који обред па и обред рођења и крштења, није наш наорд без неке потребе упражњавао.
Обичај приликом порођаја је налагао да се из куће уклоне сва „мушка чељад“, док поред породиље остаје само одређена искусна женска особа. Било је случајева да се породиља породи и поред стада или на неком другом послу. Након порођаја, породиља сједи поред ватре, односно у топлој соби, обично три до четири дана, након чега устаје и враћа се, мање – више, својим свакодневним пословима и обавезама. Сматрало се да је „права жена и јуначка кћи“ она жена која устане одмах након два до три дана и врати се својим пословима. Уколико у кући нема више освештане водице, жена иде код свештеника по освештану воду, којом треба да освешта новорођенче и све просторије у кући.
О томе сведочи и Милена Богавац, која је била казивач током нашег теренског и истраживачког рада на прикупљању народних обичаја, игара и пјесама. Она наводи да није било неких посебних обичаја када је ријеч о рађању дјетета. Како истиче, жене су радиле „у кући и на њиви“, због чега се „није имало кад’ размишљат’ о томе.“ Уколико су могућности дозвољавале, водило се рачуна да сва дјеца буду рођена у кући, а приликом порођаја главну улогу је имала свекрва. Она би одмах након рођења дјетета пресјекла пупчану врпцу, окупала га и дала мајци да га нахрани (подоји). Г-ђа Богавац наводи да мајка одмах након подоја, повија дијете у пелене, ставља га у колијевку и враћа се редовним пословима, било на ливади, или њиви:
„Ја сам цијели дан радила на њиви. Увече сам законачила и ујутру родила дијете. Болницу гледала нијесам. Устала сам као да се нисам ни породила и ујутру са колијевком у руке на њиву“, прича Милена Богавац.
Убрзо потом се родбини и пријатељима оглашава рођење. Најприје влада интересовање за пол дјетета: да ли је мушко, или женско. Потом се долази на тзв. „бабине“, или „повојницу“ (други често коришћен назив), када, по обичају, жене одлазе код новорођенчета и носе најљепша јела која имају у кући, као и неке дарове за новорођенче. За разлику од свадбе, у овом случају није обичај да се донијети дарови „узвраћају“. Штавише, вјеровало се „да се не ваља, ради ђетета“ да жене првих дана износе било шта из куће. Особе које долазе на „бабине“ су обично особе које су веома блиске дјетету, најближа родбина.
У случају првог дјетета, невјести долази мајка „из рода“ и доноси унапријед припремљену колијевку и „обуке“: одјећу за дијете, јастучић, пелене и сл. Поред тога, мајка доноси и погачу, кокошку, пиће и друге дарове.
Посебно се прославља рођење мушког дјетета. Посебно се радују и веселе најближи рођаци домаћина коме се родило мушко дијете и то оглашавају пуцњевима из разног оружја. Рођење мушког дјетета је посебно значајно, јер се сматра да мушкарци представљају „темељ куће“ („кутњи темељ“), да су „носиоци родтељског имена и чување огњишта“, преко којих се предаје тзв. „култ предака“. За разлику од њих, приликом рођења женског дјетета, иако се сви радују и веселе, не пуца се из оружја. Сматрало се да је женско дијете „туђа кућа“ и „срећа за другога“. Још раније су у том случају обичаји били далеко ригорознији, нпр. није се даривало женско дијете.
Крштење се обично обављало два мјесеца након рођења. Некада је црква налагала да то буде и раније. Домаћин који је добио дијете за крштеног кума свом дјетету позива свог вјенчаног кума. У случају да се не ради о првом дјетету, кршетни кум може бити било које друго лице. Ипак, уколико постоје могућности, најрадије се чува традиција „старог кумства“. Чину крштења присуствују родбина, кумови и најближи пријатељи. Име дјетету даје кум, које најчешће јесте предлог родитеља. То је обично име неког претка из породице.
Постоје случајеви да се кумство одржава кроз више покољења, а таква веза „освештана црквом и традицијом“, некада буде јача и трајнија чак и у односу са неким родбинским везама. У Васојевићима, као и у осталим крајевима Црне Горе, кумство се цијени као једна „света веза“: „Кум је као родитељ, кумче као своје дијете“.
Чин крштења се знатно разликује од овог данас које имамо. Раније је било потребно обавити два крштења. Прво је познато под називом „мало крштење“, које представља одлазак у цркву да се дијете „упише у књиге“, да се родило и како ће се звати. Након тога долази тзв. „велико крштење“ када свештеник врши сам чин крштења, „подстриг“ и купање дјетета. Домаћин би обично звао свештеника у кућу да у присуству кума и родбине крсти дијете. Кум узима дијете у наручје, док свештеник врши „подстриг“ дјетета. Након тога се кум окреће и предаје дијете мајци уз ријечи:
- „Узми кумо кумче православне вјере, име му је (па каже име дјетета)“. Кума би тада пољубила кума у руку и захвалила му се.
„Мало крштење“ се могло обавити и признати као крштење ако је дијете болесно. Било је случајева да дијете хоће да умре од неке болести, па је породица тражила да се изврши „мало крштење“, односно да му се очита „Оче наш“. Ако би било дијете болесно и пред смрт, постојала је бојазан да не умре некрштено. Онда би чланови породице тражили кума који ће му очитати „Оче наш“. У случају да у том тренутку кум није у могућности да дође, обично би се узимао први који наиђе за кума само да дијете не умре некрштено.
Овдје ћемо подијелити још једну причу са терена, када је данас упокојени Раде Вукићевић, крстио саплеменика у планини јер кум није био у могућности да дође, а дијете је било пред смрт.
„Ја у планини чувам овце, дијете приболо оће да `мре, а кумови смо не директни него саплеменицима. О кум Раде да иде да га крсти оће дијете да цикне да пирне. Те ја горе и очитам му Оче наш. Скинем капу, станем крај њега и очитам му Оче наш. На крају кажем три пута „Амин“ и мало крштење је завршено. Очитао му Оче наш да дијете православно не оде некрштено у смрт, након чега се упокојило“ испричао нам је упокојени Раде Вукићевић.
Нажалост од ових обичаја данас имамо само задржано „велико крштење“, које се најчешће обавља у цркви, док „малог крштења“ више нема. Мијењамо такође обичаје везане за рођење дјетета, тако да данас нема разлике између рађања мушког или женског дјетета, оцу се цијепа мајца или кошуља, што се није смјело замислити у ранија времена. Рођења и крштења прослављамо по кафанама и ресторанима, па често се не може направити разлика између свадбе и прославе крштења, а нажалост све у циљу новчане добити јер данас свадбе, крштења, први и 18-ти рођендани, су начин да се заради јер се позива што већи број људи и на тај начин се само рачунају пристигле коверте, и на крају се своди рачуница да ли се у плусу или у минусу.
Наши стари су ипак били и остали испред нас много много година, јер су своје обичаје вољели а туђе поштовали. Данас је ситуација обрнута јер туђе обичаје волимо а својих се стидимо.
Аутор текста:
Хаџи Милисав Тмушић,
Дипл. Специјалиста за традиционалне игре и пјесме
На магистарским студијама за Етнокореологију