Беранце Владимира Шћекића и Видоја Симоновића живот је спојио нераскидивим везама. На посебан начин, ови познаници из истог насеља, постали су пријатељи. Владимир се недавно вратио из Турске, гдје је на познатој клиници Ацибаден донирао дио јетре 45-огодишњем Видоју, пруживши му тако шансу за нови живот.
Скромно, како то чине велики људи, Владимир нас је замолио да од њега не правимо хероја, јер, како рече, сматра да му је као хришћанину и вјернику била обавеза да помогне оном коме је помоћ потребна, несвјестан да је херој постао оног тренутка када је без двоумљења одлучио да дијелом свог тијела обезбиједи вјечни живот за своју душу.
Владимир каже да је о томе да постане донор почео да размишља када је од Видојевог брата сазнао да, иако је новац за трансплатацију прикупљен, процедура покренута, сестра, која је била потенцијални донор није била компатибилна, након чега је Видоје стављен на листу чекања на којој се већ налазило десетак пацијената. Видоје је полако губио наду, јер је је било и оних који су се нудили да буду донори па затим из стаха за сопствени живот одустајали.
Одлуку да се упусти у све то, каже Владимир, донио је из неких својих разлога са којим су упознати чланови његове најуже породице и није долазио у искушење да одустане нити у било ком тренутку посумњао у успјешност трансплантације.
„Прве анализе обавио сам у КБЦ-у у Подгорици и то у вријеме док су око нас људи умирaли од короне. Mоји налази прослијеђени су клиници Ацибаден у Истанбулу. Они су већ имали Видојеве налазе, испоставило се да могу бити донор, а онда почиње, нажалост, најкомпликованији дио – папирологија. Због ригорозних закона који важе у Турској, прошли смо бројне контроле, моја супруга је морала потписати сагласност како би уопште могло доћи до операције. Не могу вам описати о каквом професионализму је ријеч кад дођете у Турску. Све функционише савршено, од дочека, до разговора са доктором који ће обавити операцију и који ме је упознао са ризицима самог захвата. Доктор ми је рекао да је ово први случај у последњих неколико година да донор буде неко ко није члан породице, као и да велики број донора после разговора са њим одустане од захвата“, прича Владимир.
Каже да га ни тај разговор није поколебао у намјери да помогне Видоју и да је и тада чврсто вјеровао да ће све проћи добро.
„Ноћ пред операцију спавао сам као беба. Притисак ми је једино представљало то што смо породицама рекли да ће операција бити у четвртак, а урађена је у сриједу. Учинили смо то како би чланови породица мање бринули. Моја супруга је била са нашом дјецом, млађим сином који има пет мјесеци и старијим који још увијек нема три године. У том тренутку помислио сам да нисам исправно поступио што им нисам рекао тачно вријеме операције, шта ако нешто крене по злу… Једини који је знао кад је операција био је Видојев брат, њему сам послао поруку у којој сам му написао да се ни једног трена не кајем што сам ту гдје јесам, да може да се врати вријеме, учинио бих опет исто и нека нам Бог буде на помоћи. Видоје је био мало узнемирен, плашио се за мене, а и прије операције доктор му је рекао да се у његовом случају, јер цироза јетре није његов једини здравствени проблем, од десет пацијената осам не пробуди. О томе колико је био забринут за мене показује толико да су прве ријечи када је пробуђен из анестезије биле “донор, донор.“, додаје Владимир.
Пар дана након операције Владимир се није осјећао баш најбоље. Након почетних проблема, када је већ почео да се осјећа боље, уз препоруке је отпуштен из болнице, a Видоје ће из болнице изаћи убрзо, као човјек коме је одлука једног хуманисте вратила вјеру у боље сјутра.
Док нам Владимир прича на лицу му осмјех и неки неописиви осјећај смирености. Пред нама човјек, онакав каквог описују писци у својим дјелима, велик, храбар, стамен, чини се без емоција. Питамо га шта је оно што је макар на тренутак поколебало ту смиреност, шта је изазвало емоције.
„Тренутак када нисам успио да задржим сузе био је када је Видојев мали син на великом срцу од папира написао поруку „Владо, хвала ти што си спасио нашег тату. Ти си наш херој!“,тада сам заплакао“, присјећа се Владимир.
Ових дана Владимир се полако враћа нормалном животу, обавезама у Иванград студију, чији је власник. Наредних мјесеци мораће да буде одговорнији према себи и свом здрављу. Као и до сада, подршка ће му бити његова породица и блиски људи. Не прави дуге паузе јер, како каже, има још пуно људи којима је помоћ неопходна, а он ће, као и до сада, са браћом и друговима из организације „Чојство“, чији је један од оснивача, учинити све да измами осмјех на лицима најугроженијих. Рaдује га и то што зна да ће и Видоје коначно моћи да ужива у новом дану и у загрљају својих најближих.