Када су спознали колика је народна сила која обасипа љубављу и поштовањем свог Митрополита – запали су у стање толиког безнађа и очаја да су једини излаз видјели у исказивању злобе у пакости. Мислили су пакошћу да парирају љубави – али то није могуће
Пише: Бошко Вукићевић
Видим да се у ових пар дана оглашавају и они несрећници који се радују смрти митрополита Амфилохија, или који износе најгоре лажи и измишљотине о том Сину Црне Горе и Чувару православља. Њима заиста не треба сада одговарати нити се на њихову злобу освртати: нема им веће казне него живјети са њима самима, таквима. Нема веће казне човјеку него носити у себи нељудскост и злобу. Они су заиста истински несрећници.
Такви су људи ових дана побијеђени љубављу. Када су спознали колика је народна сила која обасипа љубављу и поштовањем свог Митрополита – запали су у стање толиког безнађа и очаја да су једини излаз видјели у исказивању злобе у пакости. Мислили су пакошћу да парирају љубави – али то није могуће.
Митрополит је њима опростио, и то много времена прије његовог овоземаљског одласка. У праштању је суштина хришћанства. Али и поред опроста, он никад није одустајао од тога да им указује на њихова неморална понашања, на њихов гријех, трудећи се да их подстакне да буду бољи. И у таквој мисији често је успијевао, као што то раде и други наши свештеници и великодостојници – то им је у опису посла, тј. њихове хришћанске мисије.
Зато ни ми не треба да коначно одустанемо од ове наше залутале браће, тренутно опијене злобом. Једног дана ћемо их подсјетити на ова времена. Можда се некад понешто од наше љубави прелије и на њих. Можда једног дана постану људи.
Извор: Ин4с