Пише Радко Гарчевић
Свима нама је позната Мојковачка битка, али тек мали број људи зна за нашу јунакињу Василију Вукотић, ћерку сердара Јанка Вукотића. Многе генерације су биле ускраћене сазнања о храбрости и жртви ове велике жене, која је поштовање сабораца и народа стекла својом мудрошћу, храброшћу и пожртвовањем.
Василија Вукотић је рођена 1897. године на Чеву, њен отац Јанко, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Тако је Василији њено племенско поријекло омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача.
Међутим, како то често бива, миран живот и школовање прекинуо је Балкански рат.
Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила. Док је Јанков син Вукашин још увежбавао сигурне кораке, дете које је тек срицало реченице, сестра Василија одлучила да га замијени и раме уз раме стане са оцем пред бајонете аустроугарске војне армаде, до тада скоро непоражене и незаустављиве. Храбро је корачала на Мојковцу између земље и неба у пламену.
Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица.
Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама.
– „Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној опасности и суочим са језивим ратним призорима ? То што сам била старија од брата ! У то време из појединих црногорских кућа у рату је било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића – ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али кад већ није имао одраслог сина, имао је кћер…“ записивала је у својим бјелешкама млада Гагуна како је Сердар Јанко од милоште звао.
На Божић 1916. године, дијелећи добро и зло, заједно са свим храбрим борцима учествовала је у Мојковачкој бици, последњој трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. У њој су црногорски ратници натчовечанском упорношћу и борбеношћу бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка сјеверној Албанији. Храбра, скромна, лијепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог свјетског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу која је била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља.
Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци, док се повлачила ка Крфу, пред силовитим налетом аустроугарске војне армаде. Све страхоте и патње, људску кланицу, преживјела је ова храбра дјевојка. Црногорски горштаци су уз велике губитке фанатично бранили положаје и одступницу српској војсци, чије су трупе касније успјеле да прођу кроз Скадар и ту сачекају савезничке бродове за Крф.
Забјележено је њено детаљно сведочење о потресним моментима битке:
– „Еј, моја мала, моја велика Црна Горо ! Велика си и величанствена на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих цријева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека непријатељ упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снијег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово СРПСКО ПЛЕМЕ на чију је земљу пошао“.
Послије рата, Василија се са породицом преселила у Београд. Била је високо образована и сјајни познавалац руског и француског језика.
Можда се и имена великана лакше забораве, али поруке попут Василије Вукотић памтиће вјекови, посебно ону након Мојковачке битке када је рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.” СЛАВА ЈОЈ И ВЈЕЧНА ХВАЛА !