Задојене снажним идеалима српства, оне су активно учествовале у оружаним борбама, углавном преобучене у мушкарце.
То су биле одговорне жене, пуне љубави према својој земљи, партнеру, дјеци. А ниједна није жељела славу, већ живот у миру – истакла је Милена Ковачевић.
Док су сви чули за Живојина Мишића, Степу Степановића, Радомира Путника и многе друге војсковође из Првог свјетског рата, далеко је мање оних који знају понешто о хероинама које су се са мушкарцима равноправно бориле. Ове јунакиње истакле су се и као болничарке, донаторке и спаситељке ратне сирочади, а легенде испредане о њима постале су вјечни морални ослонац Србије.
Како за Ало! каже професорка Милена Ковачевић, ауторка књиге о овим хероинама, нису то биле некакве мушкараче или феминисткиње.
– То су биле одговорне жене, пуне љубави према својој земљи, партнеру, ђеци. А ниједна није желела славу, већ живот у миру – каже Ковачевићева.
Упркос патријархалном моралу који је строго забрањивао женама да учествују у ратовима, неке су, задојене снажним идеалима српства, активно учествовале у оружаним борбама, углавном преобучене у мушкарце.
Иако су прави хероји и оне жене које су саме, без помоћи мушке руке, морале да брину о дјеци, кући и имању, посебно истакнуту улогу имале су оне које су се бориле на фронту.
Фасцинантна Милунка Савић
Била је жена која је након рата сва своја одличја остављала код куће, па одлазила да ради као чистачица. Ћутала је и трпјела да је колегинице тужакају и лажу о њој због љубоморе јер је уживала поштовање „великих“. У Музеју Великог рата у Француској преко цијелог једног зида стоји Милункина слика, сматрају је великом хероином, а поред ордена Легије части, она је једина жена носилац ордена Гвозденог крста. Управо тај орден њен унук је вукао по дворишту као возић док је сниман документарац о њој. На то је Милунка гледала са осмјехом, јер јој није било битно ордење, већ то што је помогла свом народу.
Живана Терзић
Отишла је на фронт јер је њен вољени драги отишао да се бори у народно-ослободилачким ратовима, а да се с њом није поздравио. Она из потпуно женских, љубавних разлога одлази да се бори и не крије да је жена. Примио ју је војвода Танкосић, који ју је послао у женски ратнички камп у Македонији, гдје је обучена за бомбаша. Живана је нашла и свог драгог на фронту, гдје је са њим „расправила“ како је он то отишао без поздрава и договорила да се након рата вјенчају, што су и урадили.
Флора Сендс
Међу њеном заоставштином нигде се не налазе интервјуи које је давала за новине, њих није чувала. С друге стране, брижљиво су сачуване ратне успомене, као и писмо које је добила од рањеника којима је обезбиједила храну и ћебад. Када је била рањена и није могла да се бори, вратила се у Енглеску и тамо је сакупљала добровољне прилоге и доносила оно што је Србима било потребно. Српску дјецу водила је на школовање у Велику Британију. Као жена у озбиљним годинама радила је у Београду као таксиста.
Мара Петровић
Са 13 одликовања каквим се не могу похвалити ни бројне мушке војсковође, Мара Петровић бирала је да живи потпуно повучено. Након битке на Кајмакчалану ампутирана јој је нога. Била је сјајан обавјештајац и виновник бројних важних акција које су забележене у разним списима. Када је добијала ордење многи су се чудили и дивили њеним подвизима, а она је све прихватала мирно и без помпе.
Прелијепа Софија Јовановић
Ова хероина важила је за једну од најљепших београдских жена. Њена слика била је на насловној страни чувеног часописа „Монд“. Била је дама која је у мирнодопским условима диктирала престоничку моду, а у вријеме рата постајала борац. Када су се завршили ратови, ђеца су је питала да им прича о својим ратним подвизима, али она није хтјела да говори о томе. Стално је истицала то да је „рат много крвав“ и тиме би завршавала сваку расправу о томе.
Василија Вукотић
Ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића, познатог ратника из Црне Горе. На почетку Великог рата придружила се оцу у борбама, па је радила и као истакнути обавјештајац. Шифровала је и дешифровала депеше о кретању српске војске и једина је жена борац чувене Мојковачке битке. Једна од њених белешки гласи: „Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти српско племе на чију је земљу пошао“.
Даринка Грујић Радовић
Дворска дама краљице Наталије Обреновић, а потом и краљице Марије Карађорђевић, прије почетка Великог рата отишла је у Америку, гдје је дружење са представницима високог друштва искористила за прикупљање донација за Србију. Основала је две болнице, у Скопљу и Ђевђелији, а онда се одселила у Шабац да би бринула о ратној сирочади. Остало је забележено да су, по завршетку рата, неки родитељи дошли да поврате децу, а да су двије дјевојчице чврсто држале Даринкине скуте и тврдиле да је она њихова мама, одбијајући да их родитељи пољубе.
Велики рат
Први свјетски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих свјетских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Убијено је више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда. Познат је и под називом Велики рат.
Милена Ковачевић ауторка књиге Жене јунаци Великог рата за Ало! Даме које су вољеле своју земљу
Милена Ковачевић, професорка књижевности из Београда, ауторка је књиге о хероинама Великог рата. У интервјуу за Ало! прича о самим хероинама, али и својим разлозима за писање ове књиге.
Одакле је потекла инспирација за писање о хероинама?
– Читава епоха Првог свјетског рата мене веома занима јер кад сам ја одрастала, били су забрањени писци и теме везане за њега. Те генерације су биле ускраћене за приче о прошлости свог народа, ако нису имали деду или баку који би им причали о томе. Хтјела сам да дам свој допринос да се то не заборави.
Зашто баш ових седам жена?
– Дивим се великим војсковођама, али ме много више интересују они хероји који су у сенци, жене ратници и ђеца ратници. Ових седам је изабрано јер су биле оно што се звало делије-ђевојке. То су оне ђевојке које су ишле на мегдан умјесто свог остарелог оца или нејаког брата. Неке су имале и друге мотиве за одлазак у рат, међу којима је била и чисто женска љубав.
Како сте бирали догађаје које описујете?
– Хтјела сам животне приче, да се осјећа њихова енергија, личност, да се истакне херојство, али и да се покаже та њихова мека страна и женственост. Нису то биле мушкараче које су једва чекале да иду да се туку, већ жене које су за одлазак у борбу имале неке дубље побуде.
Ком узрасту је књига намењена?
– Прво је идеја била да пишем за ђецу од осам до 18 година, међутим, десило се нешто што ми је веома драго, пријатељица ми је послала снимак свог дијетета које уз ову књигу учи да чита. С друге стране, ту су и старији, који су уз ђецу први пут чули за догађаје и личности које се овде помињу. Тако да је књига намијењена за све од седам до 107.
Зашто је важно да деца и родитељи знају за ове јунакиње?
– Живимо у сулудо вријеме када се деци као узори постављају различите личности, које у моје вријеме не би смеле да изађу из свог сокака. За нас су врлине биле част, поштење, марљивост и племенитост. Ове жене могу да нас науче много чему. Није то само прича о патриотизму. Ми смо мали народ и морамо да схватимо да ако ми не сачувамо своју историју и културу, нико за нас то неће урадити. Једна ученица написала ми је у раду да је Мурата у Косовском боју убио „албански војсковођа Милош Обилић“. Не смијемо такве ствари да дозволимо. Нисмо тиква без корјена. Ове жене су пуне љубави, добре мајке, свака другачија на свој начин, којима сви ми можемо да се дивимо.
Маестралним илустрацијама књигу је оплеменио Владимир Крстић Лаци, стрипар, сликар и илустратор
Књига ,,Жене јунаци Великог рата” може да се купи у књижарама или на сајту dobrodete.rs
Извор: Alo.rs