Новинарке РТЦГ, Тања Шуковић и Снежана Ракоњац морају да са Јутјуба уклоне свој скандалозни „документарни филм“ „Свједок Божје љубави“, по пресуди Привредног суда. Шуковић и Ракоњац су одбиле да упуте извињење због интелектуалне крађе коју су умишљајно извшриле. То није учинио нико са Јавног сервиса, те је адвокат Владан С. Бојић, поднио кривичну пријаву против РТЦГ.
Њима се забрањено, пресудом Привредног суда, од 14. октобра ове године, да филм емитују на било који начин или у било којој форми, као и на телевизијским фестивалима или било којим платформама
То је у пресуди од 14. октобра наложио Привредни суд, на основу тужбе Тома Бабовића, који је тужио ауторке документарца да су се у њему нелегално користили његовом композицијом из филма „Лавиринт 2002“.
ДПС памфлет, у продукцији Телевизије Црне Горе, у којем се на најприземнији начин говорило о блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Српској православној цркви у Црној Гори, емитован је 18. фебруара 2020. на првом програму РТЦГ.
Ироничног назива „Свједок Божје љубави“, за циљ је имао сатанизацију митрополита Амфилохија, кроз снимке са почетка деведесетих и разних скупова по Црној Гори и Цетињу, уз говор Жељка Ражнатовића Аркана, када су родоначелници данашњих „комита“ и „патриота“ прекидали скуп Црногорске академије наука и умјетности повицима „Није ово Србија“ и „Ристо сотоно“, желећи да прикажу да „свако зло“ у Црној Гори долази од Срба и из Србије. А као главног кривца виде у блаженопочившем архиепископу цетињском Амфилохију.
У тужби коју је поднио пуномоћник Бабовића, адвокат Владан Бојић, предложено је да се Снежана Ракоњац и Татјана Шуковић изјасне да ли су преузеле композицију Бабовића из филма „Лавиринт 2002“ и уметнуле је у документарац „Свједок Божије љубави“ и да се, уколико то оспоре, спроведе вјештачење. Затражено је и да се пресуда објави на свим постојећим електронским медијима у Црној Гори и Србији.
„Такође се сматра да би у том случају РТЦГ била изложена великим финансијским трошковима. Држава неограничено солидарно одговара за обавезе јавног емитера. Ту исту норму поновио је и закон из августа 2020“, наводи се у тужби.
Наводи се и да Бабовић „у погледу уговора који су му уручени на рочишту цијени да су исти за тужиоца беспредметни“.
„Ово због тога што тужилац нема право и правну моћ да учествује и да има обавезу да зна ко је у одређеном овдје документу имао улогу, ко је требало да компонује, ко да „саставља“ музику, већ је за тужиоца једино релевантно како су тужени, тј. Јавни сервис и његови запослени, објавили ко је уредник Првог програма на којем је приказн овај документарац, и ко су уредници ове мисије. То је спољна легитимација којом се представљају тужени и за тужиоца је једино, као и за свако треће лице, она релевантна, а тако је и са становништа закона. Како је Јавни сервис РТЦГ уређивао радне односе и улоге у било којим сферама радног ангажовања, то се заиста никако не може тицати тужиоца“.
Тужилац, додаје се, „једино зна да је повријеђено његово ауторско право и то у документарцу, који траје 26 минута, око 10ог минута, и да се та радња повређивање ауторског права могла извршити само са умишљајем и циљано“.
Бојић је подсјетио да се Бабовић обратио СОКОЈ-у 24. марта 2021. и добио одговор 30. марта, „који је до те мјере експлицитан да искључује сваку разумну сумњу у супротно“.
У својству пуномоћника подносиоца пријаве, Тома Радованова Бабовића, са пребивалиштем у Р. Србији, Београду, ул. Томаша Јежa бр. 19, на основу чл. 254 и 256 Законика о кривичном поступку Црне Горе («Сл. лист ЦГ», бр. 57/09, 49/10, 47/14, 2/15, 35/15, 58/15 – даље: ЗКП) Закона о одговорности правних лица за кривична дјела (Сл. лист РЦГ, бр. 2/07), будући да постоје озбиљни разлози за основ сумњи, Бојић је поднио кривичну пријаву
Против:
Јавног сервиса Радио Телевизије Црне Горе (рег. Бр. 80002993; ПИБ 02020220) ТВ ЦГ, Подгорица, Булевар револуције бр. 19, односно против Божидара Шундића, као тадашњег генералног директора и законског заступника првоокривљеног
Александре Павићевић, уреднице 1. програма ТВ ЦГ – коју позвати на адресу запослења
Сање Ракоњац, уреднице ауторке документарне емисије – коју позвати на адресу запослења
Татјане Шуковић, уреднице ауторке документарне емисије – коју позвати на адресу запослења
Због основа сумњи да су потпуно свјесни свих својих поступака и њихове несумњиве забрањености прије односно свакако приликом призводње такозваног документарног филма/урадка „Свједок Божје љубави“, другоосумњичена као уредник, а трећеосумњичена и четвртоосумњичена као коаутори и уредници, неовлашћено објавили и јавно учинили доступним, под својим именом односно именом другог јавно саопштили ауторско дјело подносиоца пријаве, музику из филма „Лавиринт“ над којом је подносилац пријаве неспорни титулар субјетивног права оличеног у ауторском праву, које је регистровао у СОКОЈ-у још 2008, а којем се, сходно Споразуму између Црне Горе и Републике Србије из 29.1.2009. чл. 1 тач. Д, признао национални третман и заштита и у Црној Гори, да би напослетку сви пријављени признали да су извршили те радње које преддстављају уједно и елементе бића кривичних дијела која су инкриминисана КЗ ЦГ, што потврђује правноснажна пресуда Привредног суда ЦГ П бр. /20.
Осумњичени у саизвршилаштву извршили кривично дјело неовлашћено искоришћавање ауторског дјела или предмета сродног права (чл. 234 ст. 1 КЗ) у стицају са кривичним дјелом повреда моралних права аутора и интерпретатора (чл. 233 ст. 1. и 3. КЗ), која се гоне по службеној дужности.
Подносилац пријаве је тренутком објављивања свог ауторског дјела, композиције за филм „Лавиринт“, стекао ауторско право и истовремено остварио право на његову заштиту, која подразумјева, како у правном поретку Србије, тако и у правном поретку Црне Горе, скуп моралних и имовинских права, међу којима: право на признање ауторства и право на поштовање дјела, као и права на: дистрибуирање, давања у закуп и послугу, јавног извођења, приказивања, емитовања, прераде и аудиовизуалне адаптације и друго, пише у кривичној пријави, у коју је ИН4С имао увид.
У том смислу, једини начин да се неко ауторско дјело законито користи, репродукује, обради итд. јесте уз сагласност аутора или другог иамоца датих права, док сваки другачији начин представља кривично дјело. Киривчно дјело је, у том смислу, и дјело осумњичених, будући да су приликом производње документарца „Свједок Божје љубави Амфилохије Радовић“ у континуитету и с умишљајем неовлашћено искористили ауторско дјело подносиоца пријава, и то у овим временским терминима: 1.) 00:26 – 01:43 уводна шпица; 2.); 02:22 – 03:45; 3.) 09:59 – 10:49; 4.) 11:01 – 11:40; 5.) 11:50 – 12:10; 6.) 16:46 – 17:06; 7) 22:38 – 22:58; 8) 27:38 – 27:54 одјавна шпица, као и ритмички мотив на тимпанима (2 сек.) приликом акцентовања и то у 3 сцене.
Начин на који је ауторско дјело подносиоца пријава коришћено искључује сваку могућност случајног или нехатног неовлашћеног коришћења и екскулпирања осумњичених, и јасно указује на то да су окривљени, нарочито стога што су лица професионална ангажована у РТЦГ, морали бити свјесни тога да се ради о објављеном и заштићеном ауторском дјелу на чије кориштење и објављивање они нису имали право.
Ипак, без обзира на ту свијест, они су одлучили да наведено ауторско дјело неовлашћено сниме и искористе за потребе продукције документарног филма и да га, потом, у склопу тог филма и објаве. Осумњичени су тиме дјелу на неовлашћени начин приступили композицији, потом је неовлашћено употријебили и присвојили, не би ли је на крају и неовлашћено објавили, испунивши на тај начин биће кривичног дјела неовлашћено искоришћавање ауторског дјела или предмета сродног права.
Начин на који је ово дјело употребљено дубоко је повриједило и морална права аутора на признавање ауторства као и поштовање ауторског дјела. Горе наведеном радњом, осумњичени не само да су ауторско дјело подносиоца пријаве неовлашћено искорстили, већ су уз то и избјегли да истакну назив ауторског дјела и име његовог аутора, чиме су то дјело присвојили – повриједивши тиме морално право аутора на признање ауторства над његовим ауторским дјелом. Ово се да утврдити и из завршне шпице у којој се избјегава свако истицање имена аутора и његовог дјела, већ се само наводи како су у емисији коришћени видео записи преузети из програмског архива РТЦГ, документарне серије „Документарни прилози за историју Црне Горе“, и са сајта „YouTube“, док је у свим осталим аспектима документарац „производња ТЦГ“.
Из овога јасно слиједи да се наведеном радњом не само неовлашћено искористили ауторско дјело подносиоца пријаве, већ да су исто и присвојили чиме се испунило биће кривичног дјела повреда моралних права аутора и интерпретатора (чл. 233 КЗ).
Из начина на који је завршна шпица састављена јасно произилази да аутори документарца признају да су при производњи документарца коришћени само видео материјали и то они који су у посједу Архива РТЦГ или су, пак, доступни на платформи „YouTube“. Дакле, ни са чим се не указује на то да су коришћени туђи аудио материјали, што ће рећи да су осумњичени свјесно ишли ка томе да коришћену аудио композицију представе као своју и да њено неовлашћено коришћење и стварно ауторство свјесно прикрију, чиме се не само потврђује да су осумњичени били свјесни противправности својих радњи које су хтјели да прикрију, већ да је учињена и повреда моралних права аутора на признање његовог ауторства.
Будући да аутори спорне документарне емисије ни са чим нису уважили постојање ауторског дјела и његовог аутора, остаје ван сваке сумње да су они безобзирно присвојили наведено а туђе дјело као дјело чији су они аутори. Ипак, уз све предње наведено, приликом производње докуменарца није само повријеђено морално право аутора на признање ауторства, већ и његово морално право на поштовање његовог ауторског дјела, односно на забрану његовог коришћења на начин који вријеђа част и углед аутора дјела.
О томе колико је намјера осумњичених била јасно дефинисана и усмјерена ка неовлашћеном коришћењу предметног ауторског дјела указује и чињеница да је композицији за филм „Лавиринт“ немогуће приступити преко платформе YouTube или било којег конвенционалног начина преузимања аудио-визуелног садржаја. Све ово указује да су осумњичени ауторском дјелу једино могли да приступе са свијешћу о његовом постојању и са жељом за његовим неовлашћеним кориштењем. При томе, осумњичене, као личности професионалне ангажоване у Телевизији Црне Горе, нису могле а да не буду свјесне противправности својих радњи, будући да њихов професионалан положај по природи ствари подразумијева познавање законском нормативе у вези са ауторским правима.
Јасно је да наведено дјело осумњичени нису могли да изврше ни на један други начин до са пуним умишаљјем и свијешћу о његовој противправности, чиме се несумњиво испунило биће горе наведених кривичних дјела. С тим на уму, овим путем молимо да се у најкраћем року спроведе поступак против осумњичених и да се процесуира наредба за спровођење истраге а потом оптужнице, те да се по поведеном поступку и изведеним доказима окривљени огласе кривим и сви казне сходно закону. Уосталом осумњичени су признали да су дјело извршили, али се ниједно од њих није јавно извинио ни на један примјерен начин, ни јавно на телевизији нити пак приватно, оштећеном аутору, што је определило аутора да поднесе пријаву и да затражи да се крива и одговорна лица казне по закону а коауторкама Ракоњац и Шуковић за одређени временски период строго забрани обављање професије којом се тако скаредно баве, јер то чине на очигледно нарочито безобзиран и професионалним стандардима, пише у образлложењу подносиоца кривичне пријаве.
Извор: Ин4с