Једног дана, надам се убрзо, схватићемо да српски језик и ћирилица, представљају темељ нашег културног и националног идентитета и њихова заштита је кључна за наш културолошки опстанак.
У Уставу Црне Горе је јасно и прецизно дефинисано, да су у званичној употреби ћирилично и латинично писмо и да су оба равноправна.
Међутим, реалност је сасвим другачија и судбина овог писма није баш блистава ни сјајна. Опет због нечије самовоље, диктата великих или намјере да се утре све оно што мирише на православље и његову духовност.
Српски језик је стандардизован искључиво на ћирилици.Многи се у нашој земљи труде да затру ћирилицу, а тамо гдје нема ћирилице нема ни Срба, а богами ни Црногораца.
Ако би се којим случајем, творац српског језика и писма Вук Стефановић Караџић данас појавио у центру Подгорице или Београда и угледао натписе изнад фирми, установа, продавница, ресторана, кафића, помислио би да се налази негдје у дијелу Западне Европе, гдје је у употреби вјероватно енглески или неки други страни језик.
Ћирилица је у Црној Гори али и Србији практично ,,окупирана латиницом“ и енглеским језиком, који је непобитно неопходан, без ког се не може али је његова прекомјерна употреба довела и доводи до лаганог изумирања ћирилице, која нестаје из јавног живота. И мада је ћирилица наше народно и службено писмо, она је скоро јавно умрла, нестала, на таблама фирми, на рекламним паноима, на тв екранима, на интернету, чак и у новинама. У Подгорици се данас штампа, колико знам, само једна дневна новина на ћирилици „Дан“. Иронично је да је дневни лист ,,Побједа“ само у свом називу написан ћирилицом, а све остало је написано латиничним писмом. Смијешно, тужно и несхватљиво! Све са добро познатим циљем и намјером.
Нестало је, додуше не у потпуности, ћирилично писмо већим дијелом и у школама, гдје се вођење администрације, одјељењских књига, попуњавање свједочанстава и сл. свело на минорну употребу ћирилице, затим у већини установа гдје су разни обрасци, формулари, списи, акти, печати…исписани латинично. Таквих примјера је много, много.
Да ли смо се то застидјели лијепог ћириличног писма? Да ли сматрамо да нисмо више модерни и кул (како би рекли млађи), да ли се стидимо историје, својих предака, својих првих научених слова исписаних ћирилицом, да ли смо заборавили да је на Цетињу, давне 1493. године у Црнојевића штампарији, штампан ,,Октоих првогласник“ – прва ћирилична штампана књига, да ли…? Лако смо заборавили прошлост, а још лакше прихватамо ,,иновативна решења“ која нам се сервирају као на тацни. Наше је само да ,,преломимо у мозгу“.
Чини се да ћирилица тренутно има већу вриједност и цијену у свијету него код нас самих, за шта смо ми искључиви кривци.
Ћирилицу је славни ирски драмски писац есејиста, новинар, књижевни и позоришни критичар Бернард Шо, који је преминуо средином прошлог вијека, сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свијету. Тридесет гласова, тридесет слова, па се зато ћирилица и сматра савршеним писмом.
А појединцима не ваља, старомодна је и мало ко зна да је користи. Па како ћемо у НАТО и Европску унију са ћирилицом?
То би била срамота! Како би нас они разумјели…? Како би они прочитали то што смо им написали ћирилицом? Ипак, наша највећа брука је што потиремо нашу славну историју и њене праве и истинске вриједности, а безусловно прихватамо тзв. нове модерне
,,европске и цивилизацијске норме“.
Једног дана, надам се убрзо, схватићемо да српски језик и ћирилица, представљају темељ нашег културног и националног идентитета и њихова заштита је кључна за наш културолошки опстанак.
Станимо у њену заштиту са становишта нашег културног насљеђа. Због наших потомака али и предака.