Пише: Марија Вешовић
Држава која има има мало више од 600 000 становника је гладна у 21.веку?! Држава која је имала и има све могуће ресурсе да буде макар сита, ако не богата, је на ивици беде. Кажу просечна плата већ месецима уназад преко 500 евра, не знам да ли им неко верује. Више од половине становника радно способних не прима ту просечну плату већ можда ону минималну од непуних 200 евра. Једина истина можда у тим цифрама је она да је потрошачка корпа за четворочлану породицу око 800 евра, може ли их зарадити просечан грађанин ове наше лепе Црне Горе, а јесте лепа- биће још лепша ако драги Бог да!
Држава која се ослања на само једну привреду грану ТУРИЗАМ је пред банкротом. Ево креће полако „отварање граница“ за потенцијалне туристе, да ли ће успети тиме да одобровоље гневне приморске грађане који директно зависе од туриста, аи нас остале који сви индиректно зависимо од прилива новца који долази са друге стране границе. Хајде да пре него отворимо шампањац и кренемо да прослављамо, ипак проверимо да ли су те исте државе отвориле границе према нама, ето чисто да се не разочарамо. Али добро, битно је да приватни авиони лете на релацији Београд-Тиват (Подгорица), да карта кошта 500 евра (просечна плата), а ми који нисмо видели своје родитеље, децу, родбину, нема везе- имамо кад.
Каже изрека све што нам се дешава дозволили смо сами да се деси, да ли смо? Ако јесмо да ли ћемо бити довољно јаки да променимо оно што нам смета. Видећемо да ли нам стварно смета. Да ли нам смета да омладина чека посао као да чека Годоа, да ли нам смета да се уместо знањем и способностима за посао боримо познанствима и везама, да ли нам смета да тражимо од родитеља, комшија, познаника 2 евра за дојч (брзо ћемо тражити за хлеба), да ли нам смета то што гледамо како пропадамо у амбис којем се не назире крај?
Не желим да се бавим теоријом завере и да размишљам у правцу да су све ове мере затварања граница, угоститељских објеката и свега онога што је иоле доносило обичним грађанима приход, можда ипак неки план да се већ осиромашено становништво доведе до просјачког штапа, како би нам пала цена гласа. Колико ћемо вредети крајем месеца? 50, 100 евра, можда неко решење о запослењу на пар месеци, а можда и на годину дана ко зна. Не желим да верујем да свако има своју цену, иако се много пута до сада показало да је тако.
Можемо продати нас, али не смемо продати будућност наше деце, не смемо продати Бога, не смемо продати веру!
Човек који се може купити обично је безвредан, али не заборавимо да у овом случају продаја нас самих је изузетно битна. Размислимо добро шта продајемо и коме.