„Ако се буде чекало да Руси свргну Путина, или да му Европљани суде у Хагу, па да преговарају о миру у Украјини, могло би се догодити да се преговара на кинеском језику у доба поодмакле династије Пинг“
Пише: Горан Даниловић
„Путин је ујединио Европу и цијели трансатлантски савез у подршци Украјини те међусобној солидарности“, рекао је британски премијер па најавио да ће Британија послати још оружја Украјини, и то у вриједности од 100 милиона фунти.
Страшно је колико је слијепа европска политика и колико је предвидив сваки потез који вуку уморне и баснословно плаћене бирократе. Као да никада у историји овог континета нисмо имали државнике способне да преокрену прилике и отворе нове путеве.
Дијалог с Русијом, с Путином, морао је почети давно прије операције „З“. Да, управо тако.
Непаметно је за било којег балканског политичара да било шта изусти ових дана на ову тему, ако није на фону безусловне осуде Русије и политике драконских санкција.
Говорим, међутим, оно што мисли сваки нормалан, слободан и некрвожедан човјек. Били су, дакле, дужни да преговарају јер преко пута себе нису имали сиромашну и војно инфериорну СРЈ, него једну од двије највеће нуклеарне силе свијета.
Политика санкција, ма колико биле разорне и свеобухватне, одавно је застарели облик борбе и давно превазиђен модел притиска и дисциплиновања. Посебно је застарио и немоћан према великима, а вријеме ће показати да ли сам у праву.
Само политички идиоти могу мислити да Кремљ није рачунао на овај обим санкција и реакција прије него је кренуо дубоко у Украјину. Било је јасно чак и овлаш упућенима, без прецизних и детаљних информација којима обавјештајци, цијела војска њих, и дипломатија, опремају и снабдијевају државнике, да се Русија одавно спремала за овај сценарио. Нажалост, ни у бујној машти, нису могли разрађивати много ружичастије.
Дакле, ужасно је предвидљива европска политика и одавно је неподношљиво једнозначна, трома, једнопутна, пословично зависна, каска за америчком, ма ко сједио у Бијелој Кући. Односно, и не каска, него чека упуте и наређења. Безидејна је, безлична и надасве лицемјерна.
Помагати Украјини оружјем исто је што и доливати бензин у разбуктали пожар. То није помоћ Украјинцима него уплашеној и дволичној себи. Личи на додавање дугмади некоме ко је остао без свега па и без одјеће. Од почетка украјинског сукоба Украјина Володимира Зеленског изгубила је десетине и десетине милијарди евра вриједности само војне технике, војне инфраструктуре – аередроме, магацине, складишта, скоро све. Сада ће да их спаси британска војна помоћ од стотину милиона фунти? Па то је тако јадно и страшно. То је циљано продужавање туђе агоније да се ратовање случајно не заврши прије рока. Прије него се Европљани наспавају и пробуде? Да се не изгуби властита преговарачка позиција? А те позиције нема. Преговараће Американци и Руси, а Европа ће бити позвана да свједочи и штогод потпише на крају ове крваве приче.
Као и много пута прије Европљани воде онај паралелни, медијски, рат за потребе унутрашњег политичког тржишта. Проглашавају хероје отпора у Украјини спремајући им медаље и почасти. Све то само док рат и информативно не изблиједи, и не умори престрављене домаће јавности – у питању су скупи европски животи.
„Путин је Хитлер“, „Путин ће завршити у Хагу“, „Путина ће свргнути грађани Русије“! Ови покличи звуче као урлици од којих би требало да живи и нада се сваки становник Европе! Путин, међутим, није Хитлер него најјаснија слика европског одраза у огледалу, насталог кроз деценије празне ароганције и неприхватања промјена на свјетској геополитичкој карти. Демократија, најскупљи европски производ, продата је у бесцјење. Путина је родила европска самозаљубљеност и задовољштина поткупљена америчким доларима и привидом вјечне, обећане безбједности. Европи је незамисливо да било ко, изван ње или на њеним границама, тражи безбједносне гаранције? Европи је незамисливо да може бити губитник? Европа се узда ниушта али је убијеђена да је то све.
Ако се буде чекало да Руси свргну Путина, или да му Европљани суде у Хагу, па да преговарају о миру у Украјини, могло би се догодити да се преговара на кинеском језику у доба поодмакле династије Пинг.
За избацивање Русије из Савјета за људска права УН гласале су Србија и Црна Гора, обје у паничном страху да би и због прећутне солидарности, могле бити кажњене и санкционисане од Америке и ЕУ – страх животу образ каља често али је у „нашим случајевима“ јасно да је Русија такав расплет и „каљање“ очекивала и прећутно прихватила. Да нисмо ми гласао би већ неко други.
Избацивање је, међутим, потез за дневно-политички медијски рат и узалудно побјеђивање у одавно небитним међународним институцијама. Да се ради о одабраној екипи из снова демократије морао бих ћутати, али ради се о лакрдији коју поносан и слободан човјек мора презрети. За избацивање Русије гласао је, рецимо, и представник Мјанмара, некадашње Бурме, у којој влада војна хунта и у којој се води бруталан, крвави рат против Рохиџа, са прогоном и касапљењем на очи цијелог свијета. Не треба додати ни један други примјер, а превише их је.
Све док Европа не призна и не прихвати властите грешке из блиске прошлости, све док САД и НАТО не престану да за личне потребе газе међународно право и поредак, све док се не вратимо изворним начелима демократије, све док животи Азијаца, Африканаца, Латино и Јужноамериканаца, не буду важни колико и евро-амерички, нарастаће презир широм свијета према Европи и мржња према САД.
Русија не ради ништа што одавно не раде Американци и у чему одавно и вазалски не учествују Европљани. Овога пута је, међутим, дошао ред на „границу Европе“ како Украјину зове Урсула фон дер Лајен! То је јасан знак и кључно признање да је европска географија гледано из Брисела безнадежно различита од оне физичке.
Европа никада није умјела да пјева како су сужњи пјевали о њој. И онда и данас није скупо што може да се плати новцем. Ипак, једном, новцем не може да се купи ништа, постане безвриједан као и људски животи.