Пише: Предсједник Уједињене Црне Горе Горан Даниловић
Јуче је, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио; “Ако неко из наше куће, или изван ње жели да нам сруши кућу, нема тога што је недозвољено”.
Ово је предсједник требао да нам каже када је он рушио и ископавао кућу.
Када је прогонио, хапсио, жарио и палио.
Ми и да хоћемо да рушимо остало је мало чега. Нажалост, нисмо знали да је све дозвољено па да не дамо ни по коју цијену да се мрцвари наш дом, да се пљачка немилошћу крвника, да се разноси негдашња тешка и једва стечена мука.
Ђукановић би био оно што није када би макар једном признао да је ова наша кућа давно запаљена и изнутра горела деценијама.
Он и његови стражари домовине кречили су је споља док се распадала изнутра.
Разносили су је на бруто и на нето.
Вадили су душу на конац и на коноп.
Срушено се не руши.
А нема тога што није дозвољено када се кућа брани? И заиста, тако бих од срца аплаудирао да не знам ко то говори?
Наша несрећа је, међутим, што није било тога што није дозвољено када су нам рушили домове.
Данас, на велику несрећу, живимо од туђег новца, у туђој кући, подстанари смо код “свијетле мајке”, задужили смо дјецу и надамо се у унучад да нам поврате светињу дома коју су неки бесомучно и бездушно подводили бијелом и црном свијету.