Политичке продужетке играју само они који одиграју неријешено у регуларном дијелу, а Кривокапић би да та намјештена утакмица између њега и Ђукановића траје вјечно. Након што је „разишао с Милом“, поново се за потребе плебса подгријава некакав наставак и то кроз судијску надокнаду
Пише: Горан Даниловић
Прије пар ноћи министар ВП Ранко Кривокапић је гостовао у Начисто код Петра Комненића. Помињао ме у нејасном контексту иако са мном никад није био у нејасноћи. Небитно – и да је у јаснијем не би ме частио. Што би рекао народ: нек је просто.
Помињао је, међутим, и многе друге, а испоставило се и њих у нејасном контексту. Побркао је Стефана Немању и Стефана Немањића Првовјенчаног, а митрополиту Амфилохију подвалио да је говорио „проклети Дукљани“. Није никад. Митрополит се позивао на живо народно предање о „проклетом цару Дукљану“, скоро о миту који подједнако живи у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори, а тиче се непопуларности коју је уживао Диоклецијан у својим провинцијама због прогона Хришћана у трећем и четвртом вијеку послије Христа. Народ је предањски стао уз Светог Илију, Громовника, који га је на крају побиједио, а наш министар вањских послова ни паузу у обнашању државних функција није искористио да утврди давно прескочено градиво. Све му се смутило па тако и „наше и њихове династије“, а посебно наше.
Ипак, овдје се нећемо бавити оним што Кривокапић не зна, мада је незнање смртоносно оружје, него оним што зна понајбоље.
Оно друго папагајско помињање и поређење, због опасног контекста, заслужује коментар. Наравно ради се о оптужби на рачун професорице Весне Братић, бивше министарке Просвјете, преко које се непрекидно стигматизује дио једног народа и шаље порука о домицилном и дођошком дијелу становништва. Изгледа да је од прије Дукље на овомо то послатица оних који тумарају историјом као кроз ноћни клуб.
Тако је из Кривокапиће идеолошке матрице, а то зна, сасута нагомилана мржња у етар и то ни мало оргинално него по обрасцу разрађеном у мрзитељским платформама скоројевића који су себи одавно преписали искључиво право на Црну Гору. Зна и умије Кривокапић много боље од тог набилдованог и опасног патриотског лелекања – историју не зна, али матрице зна.
Та брутална фашистичка нарација често је уперена и према др Владимиру Добричанину чија је породица више допринијела Црној Гори него све белведерске акције и тугованке заједно. Важно је препознати такве сценарије јер је образац опасан и страшан. Незнање и матрице су смртоносна оружја.
Кривокапић, нажалост, не опрашта било коме ко се усуди да разгради тамни вилајет поткупљивог и коруптивног патриотизма. За њега је прогон када прогоне њега, а прогони других су успутица, дио маскембала који служи да се с времена на вријеме упре прстом у ДПС и политички наплати несташлук неразумијевања међу својима.
Бивша министарка је, по оптужници дугогодишњег предсједника Парламента, који не зна историју али се разумије у оптужбе, у једном дану смијенила 250 директора школа, а то нису радили чак ни окупатори?
До њеног мандата, мјеста директора школа била су 75 година партијски и породично наследна. Директори су пречесто бивали партијски „саслужитељи“, предсједници оперативних штабова, скупљачи сигурних гласова, и то од државног новца, послушници партијских ћелија, неслободни људи зависни од чувеног „препознавања терена“. Нико од њих смјеном није изгубио посао, само је постао поново наставник/професор, ако тај задатак од силних мандатовања није посве заборављен. Слажем се, заиста, то многима може бити и казна. Код нас је сушти примјер реваншизма кад татиног, „гузоњиног сина“ одвојите од тате, и то на граници пунољетства, у његовој четрдесетпетој години.
Кривокапић одлично зна како функционишу ствари и онда и данас, али га се не тиче јер се ради о породичним размирицама – историју не зна али се у функционалност разумије.
Нису ДПС и СДП директоре у школству поставили наставни активи, нису их препоручили МЕНСА коефицијенти, нити им је ишта изузев партијске лојалности икада било потребно за напредовање и опстајање. Политика донијела, политика и однијела.
Чак су и сјајно прошли колико су криви за суноврат друштва у који нас је гурнула неограничена ДПС владавина и СДП-овско интересно шминкање диктатуре.
Није, дакле, проблем што је министарка смијенила несмјењиве директоре у школству, проблем је што се показало да у школама и даље постоје просвјетни радници који су претекли иза идеолошког погрома од којега је Кривокапић направио каријеру.
Дакле, окупатори заиста нису смјењивали директоре школа у једном дану, али узурпатори слободе их јесу деценијама, кроз све дане, постављали по партијским кључевима. Зна Кривокапић да су окупатори, они које прећуткује, међутим, убијали и дјецу и учитеље у исти дан и истим метком, на стотине и на хиљаде њих – историју не зна, али то зна.
Није, тако, ништа друго по сриједи изузев таргет и хајка на једну жену којој се не опрашта јер се не одриче и не стиди своје националности као поједини функционери, односно, функционерке СДП-а. У Црној Гори су одавно постали судије они који су се одрекли себе, а жртве они којима то што јесу још увијек нешто значи.
Ранко Кривокапић од јуче, након што је, па и интересно, заратио са ДПС-ом, пружио би руку бившој министарки, макар, за храброст. Данас су, међутим, она и још пар „братстава“ сушта опасност и окупациони елементи. Наравно, није до њих – до Кривокапића је.
Политичке продужетке играју само они који одиграју неријешено у регуларном дијелу, а Кривокапић би да та намјештена утакмица између њега и Ђукановића траје вјечно. Након што је „разишао с Милом“, поново се за потребе плебса подгријава некакав наставак и то кроз судијску надокнаду. Разумио бих да је утрчао да одигра за публику, али скупо је, шта је год по сриједи, играти за онога против којега су сви стадиони, па чак и он кад год је стадион празан.
На крају ; окупатори и узурпатори слободе никада не смјењују директоре, од њих се тражи да сарађују. Кривокапић не зна историју али то зна на још увијек фрешком примјеру Пирција Биролија.
Наук је, спортски прије свега, и за сва времена, да у продужетке ускачу одморни и жељни истинске побједе. Неки играчи никад не полете, нарочито не у продужецима, зна то Кривокопаћић – историју не зна али се у продужетке разумије.