Предсједник ДПС-а није никада учинио неку непримјереност, а да је то неко забиљежио, пред спомеником, храмом или гдје друго. Урадио је, међутим, много горих ствари од којих се разгорио огањ међусобне мржње и заударало на сваку страну
Пише: Горан Даниловић, лидер Уједињене Црне Горе
Нигдје и никада, ни на једном снимку, нико није забиљежио да је „наш“предсједник Ђукановић обавио какву непримјереност уз било који ћошак, споменик с краја, уз запостављену културу или сјећање. Не. Све што је радио радио је на сред Црне Горе.
Није због тога никакво изненађење што је јуче загрмио да надлежни под хитно морају истражити случај уринирања једног несрећника уз споменик Љубу Чупићу или „ћемо знати шта нам је чинити“.
Дакле, Ђукановић је запријетио преузимањем правде у властите руке, а сви знамо како то изгледа. Виновник је убрзо откривен. Истини за вољу, није се ни крио – снимио га је неко од „пријатеља“ у тренутку разрачунавања са историјом, самим собом, у тренутку раздвајања од властите памети или чега још.
Снимак је убрзо постао виралан, а предсједникова порука ужасне пријетње такође.
У свакој демократској земљи на свијету починиоци оба ова дјела били би претходно хоспитализовани па током лијечења и испитани до детаља. Први, који је кроз шлиц избацио жалосну чињеницу и нуждио уз насмијаног хероја, а други због разпамећеног излива мржње и пријетње „починиоцима“ и остатку домаћег, издајничког и четничког свијета – наздравље остатку!
Надајмо се да ће тајновитост снимка убрзо бити разоткривена, а да ће намјерени да изазову мржњу и сукобе одговарати како доликује. Да није „фалило“ меморије или батерије сниматељ нам је могао приказати како несрећник доходи и отходи са „мјеста злочина“ – тај ход би нам показао и доказао можда и све.
Сјећамо се оних ужасних неколико дана у којима се подигла цијела Црна Гора на ноге када је један малољетник пријавио да је нападнут, да су се маскирани нападачи иживљавали над њим и да су му на крају неким ужасним бодежима урезали крст на тијелу, успут се иживљавајући и на његовим гениталијама. Сјећа се и нажалост-предсједник! Говорили су му; „Ко си ти“ или „Шта си ти“? Страшно! Потом је разоткривено да је у властитом растројству све измислио.
Само је Црква позвала да се том дјетету опрости и да је то божје створење вапило помоћ и пажњу. Да се не заборави!
Усмјеримо се, дакле, на суштинску опасност у овој држави, суштинску, а не акциденталну.
Неће Црну Гору избацити из орбитре и драгоцјеног мира ни један обољели или зли појединац са друштвених мрежа спреман да заметне кавгу и несрећу. Нећи ни неки усамљени ратник против туђег народа, наводно свој и за своје. Нама пријети опасност од подстрекавања на мржњу са „положаја“, из срца система, из дубоке нутрине и таме бивше власти.
Предсједник ДПС-а није никада учинио неку непримјереност, а да је то неко забиљежио, пред спомеником, храмом или гдје друго. Урадио је, међутим, много горих ствари од којих се разгорио огањ међусобне мржње и заударало на сваку страну.
Од како је свијета и вијека ријечи су биле и остале најсмртоносније оружје неупоредиво са било којом анимално-анатомском батином којом су обдарени појединци витлали по меридијанима свијета показујући их и нудећи као аргументацију.
Камо лијепе среће да је Адам, онда, давно, онај смоквин лист ставио преко уста умјесто преко фалуса – било би неупоредиво теже подизати тензије, лажне узбуне и неоправдана надања.
Е, те убитачне и злокобне ријечи, та рика артикулисана властитим, неутољивим, интересом, била је и остале дио Ђукановићевог политичког хабитуса.
Када би запуцао горљивим словима према „приученим комунистичким картографима“, према „аустроугарским коњушарима“ кретали смо и завршавали око Дубровника, Неретве, Невесиња, Сланог и горког, враћајући се посрамљени и спуштених гаћа.
Слогови котрљајућих подршки одзвањају још увијек од Газиместана до Штрпаца, од Мориња до Лоре. Том запаљивом смјешом обећања, пријетњи и лагарија додавао је жишку гдје су многи гасили и голим рукама. Моју генерацију је гурао у рат за Југославију, а генерације млађих у рат против ње.
Погинуо је више пута у рату за српство и против српства него је Кристијан Голубовић у свим ратовима за ондашњицу и данашњицу.
Због свега реченог, неупитног и тачног, не смијемо скретати пажњу са вербализма „нашег“ предсједника јер је пречесто прерастао у варваризам из којега је он излазио јачи.
Његова пробирљивост згода, незгода, прилика и несрећа у којима проматно позива на мир или рат за мир леди крв у жилама. С истим жаром тај човјек је глагољио и плакао над судбином прогнаних Олујом из Хрватске, као што је накјуче над домаћом недаћом и усудом по којему је Срба премного, а трактора премало. Његове поруке упаковане у пјесме о слободи проношене су у сусрет ратовању црногорским трговима. Из њих се покојој будали додавало недостајуће слово или рима за пјесме и године ужаса.
Човјек који је прошле године заметнуо највећу кавгу и раздор међу православним Црногорцима и Србима, који је прогласио јагму над црквама и храмовима, ове године би да узме ствар у своје руке и одбрани давно одбрањеног Љуба Чупића?
Тактовањем по нерву давних несрећа и страхова Ђукановић се нада некој новој шуми из које би изашао вјечно млад.
Уздајмо се и у проницљивост овог народа којега су походиле куге и барабе и који је преживио најстрашније удесе.
И да буде Бог с нама. Да по ко зна који пут, буде милостив па спусти по један огромни смоквин лист и покрије ријечи и алате оних који кидишу и бране нападнуто.
Само још једном Господе, послије ћемо покушати сами.
IN4S