Подизати заставе на стубове за струју, телефон, расвјету, на некакве стожине и далеководе, у знак радости и одушевљења, могу само они који патриотизам мјере властитим идиотизмом
Нико и никад није толико багателисао државне симболе као ДПС.
Нажалост, то је очигледно од првог дана њихове употребе.
Они их никада нису доживљавали као историјски видео или аудио запис државног и народног трајања – као јасно читљив печат, симболски отисак у којему свако пронађе себе или своје расуте дјелиће.
Њима су државни симболи значили и звучали као знак распознавања властите касте, или као хладно оружје у разрачунавању са остатком неподношљивог свијета.
Није остало мјеста на којему нису поболи копље и раширили заставу и то као неку врсту озлојеђености, а истовремено, агресивности пријетње.
Много пута сам посматрао како распаране остају да труну након неких избора, празника и излета.
Ни први, ни последњи пут, предизборна употреба државне заставе покушава да буде средство пријетње али, истовремено, и смоквин лист властитих непочинстава.
Доћи ће неки врели љетњи дани а те недужне заставе, већ анемичног изгледа, висиће са неких никшићких бандера као уморне и заборављене слике некон неуспјелог и еуфоричног политичког покушаја.
Никада нису научили нити их је било брига.
Застава се не брани заставом нити се се воли махањем.
Застава се брани животом из којег вијори и разумијевањем из којег се саткала.
Подизати заставе на стубове за струју, телефон, расвјету, на некакве стожине и далеководе, у знак радости и одушевљења, могу само они који патриотизам мјере властитим идиотизмом. И не питајте ме да ли бих тако говорио и о другој застави. Да. Говорио бих.
Застава се не ставља на притке, коља, развалине и кокошаре јер то више није симбол побједе и трајања.
Тада је ријеч о аветлуку који се прећуткује из сажаљења.