Пише: Радко Гарчевић
Ваш роман „Виа Долороса“ објављен 2020. године у издавачкој кући „Чигоја штампа“ доживео је до сада два издања, а уједно је постао миљеник читалачке публике јер су, према искуствима које имате, љубитељи писане речи своју приврженост књизи објаснили вашом вештином да већ од прве реченице читаоцима заокупите пажњу и задржите је до самог краја књиге. Како то постижете?
Претпостављам да су искрена посвећеност одабраној теми и пажљиви рад на рукопису тек неки од многих услова да се енергија са хартије пренесе на читаоца. Чини ми се да је Радослав Братић рекао: када на улици сретнеш писца, необријаног, рашчупаног и замишљеног, како са својим мислима пролази поред тебе и наглас разговара са самим собом, не дирај га. То он разговара са својим јунацима, ствара своје дело. Чини ми се да сам пишући овај роман почесто био близак оваквом стању, али чаробна формула која гарантује успех не постоји. Он је свакако у рукама писца, а све је непознаница док се садржај смештен између корица не нађе пред очима онога ко чита. Киш је рекао да је то удео чуда и труда. То је можда и најбоља формулација успеха, па и мог, уколико га заиста има.
Описали сте период од почетка до средине двадесетог века. Тиме сте обухватили два велика рата. Како сте се одлучили за тако велику тему и колико вам је било тешко да је, условно речено, ’савладате’?
На једној трибини, сада већ далеке 2008. године, слушао сам Срђана Цветковића како говори о комунистичким злочинима над интелигенцијом и обичним народом од 1944. године, па до краја титоистичког режима. Добро се сећам и својеврсног перформанса на коме су извесне госпође, учеснице овог програма, палиле свеће и истински плакале за погинулима од руке црвених злочинаца. Био сам шокиран. Осим изнетих података, запрепастио ме је начин на који је Цветковић то излагао. То је био говор пун срџбе, скоро на ивици повике. Доживљај уплаканих госпођа је оставио посебне трагове у мојој свести. Пошто сам одрастао у породици која баштини левичарске идеје, а осим тога, деда по мајци ми је био припадник партизанског покрета, за мене је овај догађај тада био непримерен и скандалозан. Неверица и бес које сам осетио, потерали су ме да у тој ватри одговорим најбоље што умем, те да напишем неки водвиљ у коме ћу се наругати свима који бацају сенку на тај, како сам тада наивно мислио, беспрекоран део наше историје. Пре саме израде текста, одлучио сам да се позабавим истраживачким радом, па сам тако пуних десет година темељно истраживао округ у коме живим, како бих своје будуће дело утемељио на чврстим и непобитним чињеницама. Одавно сам знао, а томе ме је Киш научио, да је фикција сестра лажи, те је стога опасна, тако да су писцу докази преко потребни, нарочито када историју преводи у литерарну форму. Истраживао сам обимну архивску грађу, али сам истовремено и разговарао са живим сведоцима времена о којима сам се спремао да пишем. Информације до којих сам долазио све више су померале клатно мога беса према другој крајности, тј. према спознаји праве истине, а она је свакако била ближа ономе што је говорио Цветковић. Када сам прихватио сазнања до којих сам дошао, преостало ми је само да променим ток приче и од ње направим посве другачији текст који описује један необичан свет у коме доминирају велики историјски потреси, зачињени прстохватом локалних боја, а у самом центру сместио сам причу о тешкој судбини једног уметника. И још две године су биле потребне да одаберем стил којим ћу ову причу написати. Одисејски пут на роману је након тога био завршен, а дванаест година рада на њему најбоље говори колико је овај изазов био тешко савладив. Стрпљење није мањкало јер сам имао идеју да од самог почетка поставим себи високе критеријуме на свом уласку у свет књижевности. Свакако је ова тема за мене представљала драгоцено списатељско и истраживачко искуство.
Роман је 2020. године био кандидат за НИН-ову награду која је тада припала Светиславу Басари за „Контраендорфин“. Шта мислите о добитнику те награде и великој буци која се у јавности подигла након проглашења победника? Шта уопште мислите о наградама?
Светислав Басара заузима посебно место у мом књижевном сазревању. Панчево је деведесетих година прошлог века имало веома јаку књижевну сцену. Било је много младих писаца и песника, међу којима сам стасавао и учио се овом занату с нарочитим ентузијазмом. Басара нам је тих година био омиљени писац, па су се панчевачки љубитељи књижевности једно време називали Басаријанцима. Нећу заборавити његово гостовање у панчевачком Студентском центру, негде у другој половини деведесетих, када је представио роман Лоонеy Тунес, у друштву глумца Милана Гутовића, који је том приликом читао одломке из ове књиге. Двадесет две године касније, као директор и селектор књижевног фестивала Старчевачки дани књиге, угостио сам Басару и имао привилегију да са њим разговарам. Он је веома битан писац за моју генерацију, почев од Фаме о бициклистима, па све до романа Успон и пад Паркинсонове болести, за који је први пут добио НИН-ову награду. Од тог момента, па до данашњих дана, његов перо је, чини ми се, помало отупело, а сваки следећи роман деја ву, у односу на оно чиме нас је Басара на почетку освојио. И то је сасвим нормално стање ствари у књижевности. Међутим, бука која се, како ви кажете, подигла око романа Контраендорфин није ништа ново кад је реч о НИН-овој награди. То је на нашој књижевној сцени постао обичај, и то у времену које се мери од проглашења победника, па још неколико месеци након тог догађаја. Сматрам, пре свега, да је Контраендорфин на нивоу Басариног просека, али он је ипак учинио нешто драгоцено за српску књижевност, а то је својевремено бриљантно радио непоновљиви Мирко Ковач. Овде је реч о задирању у суштину забрањених друштвених активности због непримерености, како то према својим критеријумима одређује шира заједница. На простору Балкана, најчешће су то политичка питања, однос према сексуалној оријентацији, национални митови и недодирљивости личности од којих је створен култ, што је нашим народима нарочито својствено. Овакви табуи су рак рана сваком друштву јер му недозвољавају да се развија, просвећује и напредује, већ чине да се учаури у својој заосталости. Том својеврсном канцеру хемотерапија је управо књижевност која раскринкава, провоцира, подиже адреналин, а понајчешће ствари назива својим правим именом. И то је, по мом суду, једна од најбитнијих улога писаца. Басара је највећи подухват у овом роману остварио управо на том пољу. И зато се подигла прашина. Неправедно, додаћу. А можда би било најправедније да нас неким револуционарним делом управо он уведе у нову стварност или ако хоћете нову нормалност, како нам се овај апсурдни појам намеће у последње време, јер и даље сматрам да је Басара највећи мајстор у приказивању свих фаза наших апсурда, од краја осамдесетих, па наовамо. Награде су пожељне и добродошле. Но ипак, споменућу врсног глумца (Панчевца) Милана Пепија Богуновића (старији ће га се присетити у улози Крцуна у југословенској телевизијској серији Последњи чин). Овај глумац је добио Стеријину награду прерано, иако је још у младости показивао изванредан глумачки таленат. Окитивши се овом ловориком, његова каријера и живот су се муњевитом брзином стрмоглавили јер тада, још увек млади уметник, није умео да поднесе терет славе којом је овенчан. Примера има много. Свакако, награде су потребне. Награде некога и уздигну. Али свакако су мач с две оштрице. Уметник о наградама не би требало да размишља, не би требало да му оне буду циљ. Уметник коме је награда мотив или сатисфакција, колико год био талентован, копни у својој површности. О наградама и позиву на опрезност младих уметника, многи су лепо говорили и писали. Препоручујем књиге есеја Милана Влајчића и Кишове Савете младом писцу.
Ко су ваши књижевни узори и колико су вам битни у процесу стварања романа?
Када пишем, трудим се да сви моји узори буду што даље од мене, како бих избегао опасност да моје дело постане нечија копија. Наравно да се на некога морате позвати, сваки писац је кренуо стазом коју је неко пре њега утабао, али истовремено, свако се труди да остави макар делић особености по чему жели да буде запажен или упамћен. Неко у томе има више, а неко мање успеха. И то одређује квалитет књижевног дела. Већ сам неколико пута у овом интервјуу спомињао Киша, па се може претпоставити да ми је он један од, како ви кажете, књижевних узора. Осим њега, ту су свакако Пекић и Ковач. Од ране младости сам много читао, али тек када сам дошао до ове тројице великана, заволео сам књижевност на један посебан начин. Волим да читам секундарну литературу јер се тако више приближим драгом писцу. Интересује ме његов живот, многе појединости на основу којих доносим суд о њему као уметнику и човеку. Мени је то битно. Међутим, потребу да напишем свој први књижевни текст осетио сам када сам прочитао Михизову Аутобиографију о другима. Чини ми се да сам захваљујући тој књизи почео да пишем. Али писци које спомињем нису узори у правом смислу речи. Они на мене остварују, пре свега, педагошки утицај, зато ме и занимају њихови ставови унутар и изван књижевности. Од страних писаца најдражи су ми Булгаков, Ками и Томас Ман.
Како и када пишете? Изнад свега, зашто пишете?
Писање на рачунару вишеструко олакшава посао писцима који често пишу и бришу. Један сам од таквих. Најмирније време за писање је рано ујутру. Хемингвеј је углавном тако писао. Вече је погодно за поправљање текста и осмишљавање нових идеја. Не пишем редовно. Мислим да пишем баш онда када имам шта да кажем и када осетим да ту мисао могу литерарно лепо обликовати. А на други део вашег питања немам одговор. Јер кад бих знао зашто пишем, вероватно то више не бих радио.
Шта мислите о актуелној књижевној сцени у Србији?
Мислим да је српска књижевна сцена богата, упркос томе што је време ненаклоњено литератури. Да се разумемо, никада и није било, али осећам да смо упали у једну општу безидејност и апатију из које се тешко излази, а то се лепо види када је квалитет у питању. Насупрот томе, квантитет нам не мањка, тако да је писаца можда и више него што их је икада било. Упоредимо ли годину 1971. када је на простору онолике Југославије приспело четрдесет осам књига на конкурсу за НИН-ову награду и прошлу годину у Србији где смо имали више од две стотине аутора, видећете у ком смеру ствари иду. У сваком случају, квантитет нам није донео већи квалитет. Лјуди више пишу, а мање читају. Ова суманута диспропорција је забрињавајућа. С поезијом је ситуација још гора. Ипак, постоје књижевници на којима почива данашња књижевност у Србији, а убеђен сам да ће и они једног дана имати достојне наследнике. Само, од тих наследника, сасвим интимно, очекујем да промене теоријске претпоставке које је још одавно артикулисао социјалистички реализам, па се на њега надовезала неолиберална књижевност новог века користећи исте механизме обележавања противника и обрачунавања с њима.
Могу ли се раздвојити политика и књижевност?
Снага везе између књижевности и политике је директно пропорционална степену изражености друштвене кризе. Књижевности је политика својствена, тако да бисмо могли чак да кажемо: књижевност је политика. Ако неко мисли да је идеолошка деконструкција у књижевности могућа, грдно се вара. Жак Дерида је о томе писао ослањајући се на Хајдегера, али све се свело на обичну утопију. Књижевност није затворена у стерилним оквирима, већ напротив, она трпи веома различите утицаје, како спољашње тако и унутрашње. Можда је Жак Рансијер дао и најпрецизнију формулацију у односу између политике и књижевности. Он каже: под изразом политика књижевности подразумева се да се књижевност бави политиком остајући књижевност. Политика, као нарочити облик колективне праксе и књижевност, као утврђена пракса уметности писања, суштински су повезани, тако да нема говора о могућности њиховог раздвајања.
Ви сте љубитељ филма и стрипа. Колико су вам они важни на пољу књижевности?
Стрип је моја велика љубав. Одрастао сам уз Бонелијеве јунаке, а мислим да је све то почело још 1986. године, када сам био седмогодишњак. Још увек могу да осетим то давнашње усхићење приликом откривања мистерије, хорора и фантастике у тексту и цртежу италијанских стрип цртача. Не могу да замислим данашњег дечака да чита стрип и доживи емоцију идентичну мојој од пре тридесетак година. Власник сам једне лепе колекције стрипова која се непрестано увећава. С филмом је ствар слична, и уопште, ове две уметности су продужене руке књижевности. Не могу да одредим колико, али су засигурно много утицали на моја надахнућа која сам доцније усмеравао на празну хартију папира.
Ваш нови роман нема много везе с темом коју сте обрадили у свом првенцу. Можете ли нам о њему нешто више рећи?
Пишем нови роман и за сада вам могу рећи да је тема саасвим другачија од онога што ћете прочитати у књизи Виа Долороса. Овде је у питању један напети психолошки трилер који се пише другачијим језиком у односу на претходну причу. Покушавам да напишем књигу о једном припаднику обавештајне службе, заглављеном у раљама домаћих и страних агентура. Прича је смештена у 1980. годину, свега неколико часова пре и после Брозове смрти. У последњем делу книге посветићу се мученичкој судбини једне жене коју сам познавао. Надам се да ћу ову књигу написати до следећег пролећа, како би већ на лето изашла из штампе. У процесу стварања, који је врло непоуздан јер су промене у тексту веома честе, не бих смео ништа више да откривам.
На самом крају, реците нам, која је улога или ако хоћете, каква је судбина писца у времену које живимо?
Улога писца је у свим временима иста. Он, пре свега, мора да заузме критички став о свету који га окружује, не штедећи себе у том послу. Ствари ваља увек назвати правим именом, без обзира на последице. Писци су углавном усамљеници. Посао писца је само да пише, он не мора да буде никакав говорник. Нјегово је само да пише, и то, по могућству, што боље. Судбина писца је да постане јунак неких будућих времена.