РЕАГОВАЊЕ ДЕМОКРАТСКОГ ФРОНТА
ПОВОДОМ ДОДЈЕЛЕ ТРИНАЕСТОЈУЛСКЕ НАГРАДЕ
(6.7.2022.)
Режим Ђукановића је и досад злоупотребљавао институт Тринаестојулске награде чашћавајући њоме своје вјерне полтроне за изузетне домете у слијепом слуганству и послушништву. Али је овогодишње додјељивање највећег државног признања чак једном Андреју Николаидису, манипуланту у књижевности и нарученом мрзитељу свега што мрзи врхушка власти, укаљало Тринаестојулску награду спустивши је на дно дна.
Николаидис добитник Тринаестојулске награде?! Каква срамота и неукус по цјелокупну Црну Гору, спрдање с културом ове земље, које се може мјерити још једино са уручењем награде још једном средњошколцу, боксачу Милораду Поповићу, који је такође имао образа примити чак Његошеву награду!
Ова два човјекомрсца и пљувача, у ствари, мешетари у култури, који су се огребли за много шта, гротескни су примјери докле су жирији у стању да се срозају примајући коверте са именима лауреата, а да нико од чланова и не прочита будалаштине за које затим здушно дижу два прста.
За Црну Гору није новост кад режимски жирији погазе културу своје земље спрдајући се с њом, гласајући за миљенике режима, али што је много, много је.
“Писац” мизантроп по наруџби, Николаидис, у Црној Гори је препознат као најобичнији манипулант у сфери књижевности, њен Осми путник, који слабости свог литерарног пера вјешто надомјешћује штанцовањем награда за себе преко иностраних лобија, при чему у Црној Гори нико нормалан нити зна, нити чита његову јефтину буку и бијес, гле случаја, управо против Милових и Ранкових опонената.
Сви трезвени читаоци презриво одмахују рукама уз коментар да нијесу пали с Марса да се надахњују баш епохалном литературом Николаидиса, знајући за отужни дил режимских “писаца” с влашћу, која им се за наручена пљувања по медијима реваншира дајући им звучна признања, спрдајући се овог пута чак и с Тринаестојулском наградом.
Избором Николаидиса за лауреата поставља се забрињавајуће питање – куда иде Црна Гора, на чијем шалтеру за награде чекају вајни писци-послушници, које ће бирати исто тако послушнички жирији отворено се ругајући црногорској култури и угледним наградама.
Стога се и овдје може поставити флагрантно питање: да ли су читаоци у Црној Гори, осим наслова, икад прочитали иједну књигу овог “писца” средњошколца.
Тим прије што он не зна ни основе умјетности и књижевности: да ниједан прави писац никад и нигдје не говори гласом мржње. Да су сви прави писци филантропи а не мизантропи. Да су издигнути “изнад сваког зла”. А кад бисте Николаидису одузели комплетно зло и мржњу (по наруџби режима) у којем плива умишљајући да је писац, од његове “литературе” заиста не би остало ништа.
Но, да саме ријечи одају своје ауторе, да им се враћају као бумеранг, то је стара истина, па и наслов књиге Николаидиса, како пише у образложењу Жирија, за коју нијесу чула ни три читаоца у Црној Гори, гласи: “Хроника пропасти”. А управо такав наслов аутобиографски говори о личним дометима овог приученог литерате, којег је хронично урушила његова хронична мржња. Николаидис је добро уновчио своје наручено зло у функцији власти довршавајући личну хронику о квази-писцу и полтрону режима.
Тако је Црна Гора добила свог Тројанског “доајена”, чијим дометима ваљда треба да се надахњују младе генерације, посебно његовим изјавама “хуманистичког” карактера. Једна од њих освјетљава комплетну мрзитељско подобну свијест писца-хушкача, а односи се на православље.
У свом “непатвореном надахнућу” написао је и сљедеће: “Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као свуда, злочиначка – али прави зликовци су попови.“
Уз додатно питање да ли је Николаидису после оваквих изјава нужан и добар кауч и психијатар, јасно се види и како је овај надри-писац самог себе офирао постајући гласноговорник власти.
Демократски фронт претпоставља да се овогодишњи инстант-Жири посебно надахнуо оваквим изјавама при одлуци о награди Николаидису, а да нико притом није ни трепнуо нити се постидио што је награђен “писац”-хушкач у грађанској, мултиконфесионалној Црној Гори.
Демократски фронт поставља питање СНП-у да ли је лауреат Тринаестојулске награде, Николаидис, био по мјери грађана Црне Горе?
Сличних “бисера” Николаидиса, који по наруџби власти пљује све и сваког по Црној Гори и ван ње, има више. Битно је да кроз њих провијава и србомржња, гле случаја, опет на линији Ђукановића, али то је само “коинциденција” и ништа више.
Но, према народној “спрам свеца и тропар”, добили смо и: спрам “писца” и “Жири”. А већ се и по његовом саставу знало да ће изгласати неког слуганског аутора, који на своју убогу литературу вјешто калеми екстремну мржњу глумећи слободног писца. А да државна спрдња буде већа, Жири је стао иза става да књижица Николаидиса завређује награду која се додјељује “за резултате од изузетног значаја за културу Црне Горе”.
Тако је то кад партијски апаратчици у Жирију гласају партијског апаратчика у књижевности, чиме је постигнут баланс кича и квазикултуре на обје стране.
Демократски фронт истиче да треба навести сва имена Жирија, који је мирно дао гласове АН-у: проф. др Јасмина Никчевић (предсједница, ДПС), и чланови – др Маја Костић Мандић, др Иван Јововић, др Филип Ивановић, Алдемар Ибрахимовић, мр Јадранка Селхановић (ДПС) и проф. мр Јанко Љумовић (ДПС).
Очигледно, још једном се показало: какав Жири, такав и лауреат, и обратно.
Треба истаћи да Николаидис, играјући на карту додворавања режиму, уз покушаје дегутантног блаћења Митрополије црногорско-приморске, није сједио скрштених руку, него се благовремено и плански припремао за Тринаестојулску награду. Још у марту, у освит конкурса, покушао је облатити Митрополита црногорско-приморског Јоаникија као, наводно, “покровитеља педофилије и сексуалног злостављања”. А никад се није досјетио да прозове одређену вјерску заједницу чији врховни поглавар јавно тражи опрост за стварне гријехе почињене у том контексту, за које зна и цио свијет.
Треба се запитати и да ли је упут за отужне нападе на наше православље и српски народ у Црној Гори Николаидис добио још 2012. у кабинету Ранка Кривокапића, гдје је био устоличен на функцију савјетника за слободну јавност и културу. А није познато с којом стручном спремом је примљен на радно мјесто. Али се памти како је јавно позвао на ликвидацију чак и патријарха Иринеја.
Гледано у свему, Николаидис је отужни примјер уљеза у књижевности и партијског апаратчика, бескрупулозан до крајности, без трунке књижевне и људске части.
ДФ је увјерен да ће овај скандал око додјеле Тринаестојулске награде АН-у наићи на оправдани јавни презир свих људи од културе у Црној Гори, и да ће и лик и дјело тог периферног ствараоца послужити за финално урушавање државног признања.
Посебно болно питање је хоће ли Николаидис и пристати да прими награду са адресе ове Владе?! Јер је све до јуче пљувао због српске провенијенције, или ће, понесен емоцијама, ипак удостојити Владу, учинити јој почаст да и званично постане добитник Тринаестојулске награде.
А све у знак признања за своје епохално слуганство властима, које су му се овим јавно и безочно одужиле. А “сјајна” књига тастер-писца, се, у ствари, сада већ не зове “Хроника пропасти”, него “Хроника пропасти Тринаестојулске награде”.