Ми који памтимо времена када су у Црној Гори сви градови имали по неколико озбиљних фабричких постројења, знамо разлику између тадашњих услова за живот и данашњих „услова“.
Последњих тридесетет година били смо свједоци стрмоглавог пада у свим сферама живота, а нарочито је доведена у питање егзистенција становништва. Лагали су о трајању периода трнзиције, та зубобоља још није прошла. Сумњивим приватизацијама и малверзацијама фабрике које су храниле велики број фамилија и давале наду за даљи опстанак на овим просторима су позатваране, а радници остављени у немилости. Многима од њих још нису исплаћене надокнаде које су их по закону следовале.
До прије двадесет година наша су дјеца учила у школи о привреди и њеним гранама. Учили су о индустрији, рударству, пољопривреди…Било је ту за набрајање и фабрика и рудника. Данас се може у уџбеницима прочитати пар стидљивих реченица о туризму и угоститељству. На то је спала наша привреда. Списак затворених фабрика у Црној Гори, и нама који их памтимо, сада изгледа као легенда. Приче о затвореним фабрикама као легенда, а приче о отварању нових фабрика звуче као бајка.
Само у Беранама било их је неколико. Фабрика целулозе и папира је упошљавала око 2000 радника. Фабрика коже „Полимка“ је, такође, упошљавала велики број радника. Затим, ту је и Циглана која је данас само одредница за мјесто у говору мјештана, као и „Гуминг“ који је производио гуме.
Највеће жртве транзиције и неуспјелих и намјештених (читај непоштених) приватизација је, очигледно, сјевер. Тада се немаштина почела увлачити у домове радника, а сада их, како се то у народу каже, јад јаду додаје.
Јесте, град Беране је пионир међу пропалим градовима и, нажалост, није сам.
Огранак некадашњег југословенског војног гиганта „Прва петољетка“ у Бијелом Пољу престао је да производи робу која се некад извозила у преко тридесет земаља. Обућа „Ленка“ је, такође, био препознатљив бренд, а Вунарски комбинат „Вунко“ живи само у сјећањима радника који су некад у њему зарађивали за хљеб.
Тако је и са „Горњим Ибром“ у Рожајама који је био дрвопрерађивачки погон који је користио ресурсе овог краја богатог шумом.
Затворена је и дрвна индустрија Вукман Крушић“ у Мојковцу, а колашински ФАК је своју алуминијску ужад извозио чак у Шри Ланку, Канаду и Америку.
Ово нису једина затворена предузећа на сјеверу Црне Горе. Списак је дужи.
Једно је јасно, сјевер деценијама не производи ништа осим дијаспоре. Није мало број људи који своју дјецу од раног дјетињства уче да треба одавде бјежати главом без обзира, а велики број је одавно отишао. Ко ће нам остати?
Крајње је вријеме да се суочимо са истином и кренемо у борбу за успостављање система који ће дати шансу за опстанак у Црној Гори и задржати младост у нашим градовима и на нашим селима.
А дијаспора, једини извоз машинерије на власти који им је пошао за руком, нека проба да наброји отворене фабрике. Можда схвате да треба да прескоче овог пута имагинарну одбрану Црне Горе од њених грађана и учине да она бајка о процвату вољене нам Црне Горе постане остварива.
Слободанка Боричић