Ђукановић умислио да је академик: Не зна стране језике, математику ни историју али би да држи министрима „предавања“

Међутим, присјетимо се, Ђукановић је студије завршио са просјечном оцјеном 6 (ШЕСТ!). Пошто је ту сваки коментар сувишан, незаобилазно се ваља присјетити да је своје непознавање енглеског језика објашњавао као својеврсни хендикеп…

Након јучерашњег осврта на нову Владу Црне Горе, те новоизабране министре, стиче се утисак да предсједник државе Мило Ђукановић није добро чуо да је експлицитан став исте да се нећемо враћати у 1918.

Оно што је фокус, визија и намјера нове парламентарне већине јесте здрав развој обољеле нам земље, управо до 2024. године.

Коментари одлазећег предсједника на рачун капацитета нових министара, чије су стручне и искуствене референце доступне сваком грађанину на увид, опет – немају тежину, осим оне коју стварају баш на Ђукановићевом желуцу.

Тако је предсједнику засметала нова министарка просвјете, науке, културе и спорта Весна Братић која, како каже – “ по мом суду тешко да би могла имати мјеста у било којој високошколској установи а камоли у влади”.

О референцама Братићке нећемо посебно говорити из разлога што је већ све речено протеклих дана.

Међутим, присјетимо се, Ђукановић је студије завршио са просјечном оцјеном 6 (ШЕСТ!). Пошто је ту сваки коментар сувишан, незаобилазно се ваља присјетити да је своје непознавање енглеског језика објашњавао као својеврсни хендикеп…

За умањивање посљедица таквог “хендикепа” од користи би могло бити активно проучавање биографија нових министара са посебним освртом на универзитете на којима су стекли образовање, као полазна тачка овладавања најнеопходнијим страним језиком. Једним, минимално…Знамо да неће руски, али може за почетак, барем, енглески да савлада.

„Салдо је нула“

Такође, морамо се осврнути и на његово „умијеће“ основних математичких радњи. Сабирање и одузимање исто му не иде од руке, а то је потврдио у једној емисију када је објашњавао како се Црна Гора задужује и како враћa кредите.

Такође, морамо се осврнути и на чињеницу да му ни историја није баш јача страна, те да се и ту осјећа хендикеп.

Тако његова изјава попут – “Они који данас славе ослобођење прижељкују да се Црна Гора врати у оно стање ропства, државне и националне обезличености како је живљела од 1918. до 1941. године”, ни формално ни суштински није на мјесту, што је и разумљиво јер се и Ђукановић налази на позицији у којој му је, чини се, све неугодније.

У том стању латентне неудобности, Ђукановић, овом изјавом, додатно показује хендикеп непознавања историје земље чије је предсједник, устврдивши да је Црна Гора била поробљена од 1918. до 1941., када је, по овом „врсном историчару“, Црној Гори слободу донијела окупаторска чизма фашистичке Италије. Међутим, можда се овај Ђукановићев наратив и не мора сматрати ордирнарном глупошћу и непознавањем чињеница, већ он, у тренутку искрености представља његово лично поимање и доживљај овог догађаја.

ИН4С