Горан Даниловић
До последње перушке црногорства и разбатаљеног српства
Не! Нећете их чути да заједно с пратећом и пријетећом „дворском елитом“ скоројевића, трошених и потрошених чувара давних тековина, који су се преобличили у комите и комитетлије, говоре ових дана о чему другом изузев о устоличењу Митрополита.
Најдаље се чује кад забудалиш или занесојиш о крупном.
Наравно, не пада им на памет да кажу, рецимо, нешто о пожарима јер то што су нам оставили као оруђа за превенцију или гашење свакојаких ватри и несрећа застиђе је тродеценијског владања.
Сјећате ли се оног непостојећег Едина Ефовића који је улагао у „развој Љешанске и Катунске нахије“? Онога што је поклонио неки авион тадашњој Влади? Можда су били и двојица – ко ће одољети да не помијеша измишљене ликове домаћег, језивог блокбастера?
Никада, ни један црногорски тајкун, крваво стварнији од Едина, није приложио држави макар и сумњиву задужбину, окречио какву руину, помогао туђој ђеци, самохраним и болесним, очистио гробље или направио капелу у крају гђе су му затрпали гладне претке. Том соју било је мало да буду монополисти овог или оног шверца – ако се нису налегли на какву буџетску ставку или отели државну имовину као да нису живјели.
Они и плејада оних других, сличних прохтјева, али шишњарских домета, с усавршеним тактикама снихођења и самоподвођења, деценијама се нагуравала око вагана и трпезе. Уживали су у раскоши глуме за потребе двора; дежурни аналитичари, колумнисти, грађани, грађански комунисти, тумачи устава, права, глобализма и национализма, награђивани и надограђивани књижевници, џепароши напуцани одијелима и краватама из партијских радњи, налакирани кицоши што су обишли свијет бесплатним авио-картама МА, тврдолинијаши новоцрногорског окултизма, гузоње које су с уредно штрикованим календаром обилазиле све пријеме страних амбасада, рођендане, свадбе, закашњеле матуре и учестале дипломске свечаности полусвијета који их је приљежно гајио уз властите буњаке.
Тај „евопски“, набујали и нагнојени каст, са својим мултимондијалним подкастима, стеченом прилагодљивошћу њушкања и нушења прилике, нада се и данас да је њихова тренутна ражалованост и непожељност само трептај непажње и заборавности створитеља.
Нова нада свих побројаних сада је огрезла у арлауку – за слободу и спас Црне Горе. Наставиће се, без стида, кроз дим и пожаре, преко једва претрајалог Цетиња и Орловог крша, до потоње перушке црногорства изниклог из оног њиховог, пубертетског, очерупаног српства, којег су разбаталили низ обилића пољане и епске сломиврате неколицине Петровића.
Узалудно је што је све разобликовано и очигледно. Узалудно је што су се разоткрили до наномјерљивости. Повјероваће им неки чије су животе разбаталили успут, неки ужељени омразе и „освете“ и посебно понеки који им не дугују ништа.
Кад прође устоличење и буду незадовољни постигнутим, када се изјалове наде и умоболна ишчекивања, вратиће се опет каквом вампирском пиру, откопавању давнашњих издајника, како би се од мртвих јуришника бранило живо, покретно и непокретно добро.
И који год гроб преврну биће у њему они од јуче и у који се год закуну и њега ће се чути; лажеш, па да си ми из ока испао, лажеш па да сам те родио девет пута.
Најдаље се чује кад забудалиш или занесојиш о крупном.
Фејсбук