Додијељене плакете лауреатима конкурса УКЦГ-а и Књижевне задруге СНВ-а

(16. јул 2020.)

КУЛТУРА

Поштујући мјере НКТ-а у „Плавој сали“ Српске куће уручене су плакете лауреатима конкурса Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне задруге Српског народног вијећа.

Плакете су награђеним писцима уручили предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић, и предсједник Српског народног вијећа, др Момчило Вуксановић.

На овогодишњи Конкурс УКЦГ и Књижевне заједнице СНВ јавио се велики број стваралаца, а Жири, у саставу, проф. др Драган Копривица, Перивоје Поповић и мр Александар Ћуковић је одабрао најбоље. Како су истакли, ово је трећа година како се овај конкурс организује и већ постаје традиционалан.

Награђени рукописи ће бити штампани у оквиру библиотеке „Савремена српска књижевност“ као треће коло, у издању Удружења књижевника Црне Горе и Књижевне задруге Српског народног вијећа. Такође ће бити промовисани на сајмовима књига у региону, међу којима је и Београдски сајам, гдје Књижевна задруга СНВ-а редовно излаже своја дјела.

Предсједник жирија, проф. др Драган Копривица, је појаснио одлуке жирија освртом на стваралаштво овогодишњих лауреата. Његов говор преносимо у цјелости:

Поштовани поклоници књижевности, уважени писци, поштовани предсједниче Удружења књижевника Црне Горе, господине Ђурићу, поштовани директоре Књижевне заједнице Српског народног вијећа, господине Вуксановићу, уважени лауреати, част ми је да, уз чланове Жирија, Перивоја Поповића и Александра Ћуковића, као предсједник Жирија Конкурса за најбоље рукописне књиге године за поезију и прозу, у категорији афирмисаних стваралаца, и младих који долазе, и на овом књижевном мјесту саопштим резултате са којима је наша културна јавност већ благовремено упозната.

Жири је све одлуке донио једногласно, што такође говори о квалитету најбољих рукописа међу бројним који су поднесени на увид Жирију, а одлуке су сљедеће: у категорији младих стваралаца, као најбољи оцијењени су сљедећи рукописи – пјесничка збирка Маријане Маје Бабовић из Подгорице, “Игре ћутања”, збирка поезије Васка Шћекића из Берана, “Поезија о љубави и животу” и збирка приповиједака “Тамни вилајет” Ивана Грбовића из Пљеваља.

У категорији афирмисаних стваралаца Жири је као најбоље прогласио рукописну збирку поезије “Отворених очију”, аутора Војислава Караџића из Никшића, и роман “Књига заблуда и илузија” Тодора Живаљевића Величког из Подгорице.

Из пјесничке збирке Маријане Маје Бабовић из Подгорице, која своје коријене баштини у чувеном братству Бабовића из беранског краја, које је досад изњедрило бројне интелектуалце и ствараоце, видимо да је ријеч о младој и талентованој поетеси о којој ће се још много више чути у времену које долази. Маја Бабовић студира на катедри за Француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу.

Своју збирку је подијелила у седам циклуса, у којима трага за властитом персоналношћу, сврхом љубави, сагледава мисију заљубљене жене у времену и простору, а у пјесми “Живот у доба короне” поручује: “Сада, кад је времена на претек, / пјевајмо животу, / молимо за здравље, / и ширимо љубав.”

Иван Грбовић, професор књижевности, предаје у основној школи у Косаници код Пљеваља, објавио је већ једну збирку поезије.

У својој књизи приповиједака, у форми опоетизоване прозе сагледава историју свијета преко чувених војсковођа и вођа народа, прати митске поруке времена и улогу човјека као јединке, који по његошевски представља једну сламку међу вихорове, настоји да одгонетне сврху зачараног круга у којем се налазе појединци и народи свијета, а у једној од приповиједака зато и каже: “У мом је краљевству живио астролог коме пођох да се распитам што је моје вјековање овако једнолично, зашто не могу да побјегнем из круга вјечног враћања.”

Васко Шћекић из Берана завршио је специјалистичке студије на Високој медицинској школи у свом граду, у којем и ради као медицински техничар. У свом рукопису, који садржи више од педесет пјесама, Шћекић пјева о љубави, смислу људског постојања, судбини човјека, сачињава стихове о вјечној жени у коју је пјеснички, лирски субјект загледан кроз вријеме и простор, а у пјесми “Пишем о љубави” закључује: “Волим из угла да сагледам ствари, / И тај тренутак не желим да кварим, / Посматрам људе и стварам анегдоту, / Пишем о љубави, мало о животу.”

У својој збирци “Отворених очију”, уз респектабилну рецензију нашег истакнутог критичара и професора универзитета, проф. др Лидије Томић, Војислав Караџић, родом из Петњице код Шавника, а и презиме му представља значајан дио личне карте, пише пером искусног писца, а сам податак да је професор руског језика и књижевности, да је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, гдје је на катедри алфа и омега био чувени професор, академик ЦАНУ Милосав Бабовић, поријеклом из беранског краја, такође говори о ширини књижевних интересовања Војислава Караџића. Караџић се успјешно огледа и у поезији, пише своје Знакове поред пута, то јест, кратке форме, исјечке из живота и стварности, афоризме, има десет збирки поезије, превођен је на руски, пољски и бјелоруски, заступљен је у релевантним књижевним часописима. Успјешно преводи са руског, досад је преводио нобеловца Јосифа Бродског, Цветајеву, Купријанова и друге руске великане.

Можда је за ову прилику најбоље цитирати дио из осврта Лидије Томић о збирци Војислава Караџића, за коју Томићева каже да “сугерише неколико нивоа значења: први се тиче отворености и комуникативности садржаја, други синхроније и напоредности бића и времена у поетској структури пјесникових емоција и доживљаја.”

Лидија Томић истиче да Караџић у три циклуса збирке постиже “цјеловитост слике свијета коју формира јединствен емоционални и стваралачки его поетског субјекта. У књизи се структурирају српски језик, историјско вријеме, књижевна традиција, мотив постојања од теме дјетињства, завичаја, Петњице, модерног доба, Црне Горе, до шире схваћеног простора Београда, Србије и Русије.” Томићева апострофира стихове Караџића из пјесме “Звезде шкрто веју”: “Ипак сам ту да одолевам, / да помрчину дубим до светле зоре, / да ожиљке опевам, / да топим зимоморе”.

Тодор Живаљевић Велички је стваралац иза којег стоји широк опус, а Бог му је подарио више талената, па је и писац на сликарском платну, и сликар времена на страницама својих књига, а такав је управо и у свом најновијем роману “Књига заблуда и илузија”. У тој књизи доминира глас побуњеног грађанина и пјесника, који у прози осликава вријеме данашње, обиљежено тамним сликарским валерима, које Тодор Живаљевић Велички освијетљава у равни грађанског и креативног бунта.

Његов роман не припада књигама које су чекале да се догађаји сталоже и обиљеже прахом прошлости. Он пише данас и овдје, о актуелном друштвеном тренутку, у којем описује личну Голготу, свој пут новог страдалника. Описује своју личну Књигу о Јову, у којој преузима штафету патње од завјетних мученика. И не одустаје од страдалничког пута управо у стилу пјесме руског пјесника Њекрасова, који пјеснику поручује: “Ти пјесник можеш бити, али си да будеш грађанин – обавезан!”… Тодор Живаљевић Велички није за, како је писао Пушкин, слатке звуке и молитве, него за борбу са временом, без узмицања, након чега остају и горки редови у његовој новој књизи о удару на људско достојанство и редови о побуни поштених, увријеђених, али не и понижених.

Књига Живаљевића Величког зато представља горку, понекад и у равни публицистике, и колумнистичких осврта на реалност, романсирану аутобиографију, која ће сигурно остати и као документ једног времена, и патње људске и отпора неправди и сили, које су увијек усмјерене према поштенима, храбрима и непоколебљивима. Зато је овај роман истовремено и књига горчине и отпора против сваке силе која настоји да уништи људско у човјеку. Књига описује сукоб јединке и владајућег колектива кроз слике прогона, шиканирања и полицијских саслушања, ријеч је о документаристичком роману, чак и уз конкретна навођења имена и презимена појединих актера нашег друштвеног тренутка. Због свега тога и књига Величког представља потврду да живот пише романе, у овом случају, једно ангажовано штиво о нама данас и овдје. Ријеч је о још једној књизи, документу писца којег све ране свога рода боле, али и оне, директно нанесене њему самоме и његовим најближима.

Након честитки чланова Жирија лауреатима, Новица Ђурић и Момчило Вуксановић су награђенима додијелили плакете и књиге-поклоне УКЦГ, уз напомену да ће награђене књиге бити штампане, промовисане у Црној Гори и на сљедећем Сајму књига у Београду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest