Prema novijim podacima, u tom zločinu ubijeno je više od 500 civila, među kojima je bilo i preko 100 djece.
Pokolj u Velici dogodio se pred kraj rata, u drugoj polovini 1944. godine, kada je bilo jasno ko će biti pobjednik ne samo u okupiranoj Jugoslaviji, već i u svijetu.
Zločinački upad dogodio se pošto su partizanske jedinice napravile ozbiljne vojne uspjehe i nanijele velike gubitke njemačkim trupama i njihovim lokalnim saradnicima, uključujući SS diviziju ’Skenderbeg‘.
Tog 28.jula stradali su ljudi koji su mahom živjeli u Velici, i nijesu se povlačili, imajući u vidu dinamiku ratovanja.
Svjedočanstva ljudi koji su preživjeli govore o najsvirepijim ubistvima i zločinima, o potresnim scenama i neshvatljivim izlivima mržnje zločinaca prema civilnom stanovništu koje su tamo zatekli.
Skupština Crne Gore je 2022. godine usvojila rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici.
Ubijali od beba do staraca
Albanski zločinci su pokazali posebnu kreativnost u svojoj bestijalnosti. Svirepo su, bacanjem uvis i dočekivanjem na bajonete, vešanjem na šljive i odsecanjem udova, paljenjem u kućama ubijena 23 deteta do godinu dana starosti. Čak 48 umorene dece nije navršilo pet godina života, a na najbestijalnije načine još 58 njih uzrasta do 10 godina!
Dece do 15 godina likvidirano je 34. Zločinci su likvidirali i 23 momčića do 18 godina, a nešto starijih, onih do 20 godina, ubijeno je 21. Ubijani su i oni od 70 godina, njih čak 30, ali i oni stariji, njih 14 starina do 80 leta. Nisu bila pošteđena ni četiri starca od 90 godina.
Iako su se krvnici trudili da pobiju sve živo u selu, srećom, nekoliko meštana je uspelo da preživi. Zahvaljujući njihovim svedočenjima, komandant „Princ Eugen“ divizije Hans Šmit Huber streljan je kao ratni zločinac u Beogradu posle rata, a u materijalu sa suđenja postoji niz dokaza o ovom i drugim genocidnim zločinima „Princ Eugen“ i „Skenderbeg“ divizije.
Spaljivali žive ljude
Stravični pokolj nedužne nejači u Velici, treći je po broju žrtava, u odnosu na broj stanovnika, u porobljenoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.
Tog dana u kući Tomice Gojkovića zateklo se petnaestoro dece, dve devojke, pet žena i jedan starac. U neljudskom besu, naišla je horda lešinara iz albanske SS divizije. Ubice su hvatale žrtvu po žrtvu i ređale ih po veličini uz zid kuće. Usledio je rafal iz automata. Od 23 žrtve ispred kuće Tomice Gojkovića, preživele su četiri.
Mala Stevka Simonović uspela je na neobjašnjiv način da umakne u jednu obližnju kolibu. Mali Momo Gojković se spasao sakrivanjem ispod leša streljane babe, a Dola Gojković je upucana pala na svog najmlađeg sina i tako ga spasila sigurne smrti.
Mihaila Gojkovića odveli su do Veličke reke da im nosi košnicu pčela, a kada su prešli reku – uzeli su mu košnicu i rekli da ide kući; kada se on okrenuo, sasuli su mu rafal u leđa.
U drugom zaseoku Velike, Albanci su pokušali da siluju Poljku i Milku Živaljević, koje su se grčevito branile, pa je u tom besomučnom rvanju Milki pošlo za rukom da pobegne. To je pokušala i Poljka, ali su je krvnički kuršumi stigli i pogodili u glavu.
Milevu i Novku Stešević ubice su zgrabile za noge i ruke i žive ih ubacile u zapaljenu kuću njihovog rođaka Milivoja Steševića. Anđu Gojković zatvorili su u kuću njenog oca Alekse, posle čega su zapalili kuću u kojoj je ona izgorela.
Decu vešali i dočekivali na bajonet
Na Papratištu, u kući Živaljevića bilo je 18 osoba - sve deca, osim četiri odrasle devojke i tri žene. Bilo je kasno da beže, pa su preplašeni sedeli u kući i čekali da naiđu ubice. O tome su kasnije pričale Milica Živaljević i Milosava Tomović koje su uspele da prežive.
Kada su došli, zločinci im nisu dozvolili da izađu, a u kuću su bacili bombu. Jednu od devojaka su pokušali da siluju, ali ona je uspela da se otrgne i baci kroz prozor. Pucali su na nju i ranili je, da bi ona pola sata kasnije izdahnula. Od 18 osoba, ubijeno je 10, troje je ranjeno, a petoro je uspelo da pobegne.
U kući Dušana Simonovića dete od 10 meseci je ubijeno nožem i obešeno za nogu na šljivu pred kućom. Dvogodišnju Kosu Petrović podigli su na nož i bacili je s puta na livadu. U kući Alekse Gojkovića ubijeno je osam osoba. U kući Puniše Vučetića ubijeno je 20 osoba; Lepu Radenović bacili su sa dvoje unučadi u vatru, a ostale su poubijali.
Puniši Vučetiću zapalili su ženu, dve kćeri i sina; Punišinom bratu od strica – ženu i tri kćeri; Savu Tomoviću – ženu, sina i dve kćeri; Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje dece.
Drali žive ljude
Jeziv zločin napravili su albanski zlikovci i nad porodicom Milovana Vučetića. Tog dana u njegovoj kući bilo je devet osoba. Naišli su vojnici koji su vodili opljačkanu stoku. Pozvali su jednu od žena da im pomogne i odmah je upucali. Pored nje je palo i jedno dete. Zatim su pucali na ostale. Milovanovog starijeg sina, Toma, živog su drali. Odrali su mu kožu s lica, desnu ruku slomili na tri mesta, te je tako umro u najvećim mukama.
Divni Vučetić ubili su sina koga je držala u naručju, a nju teško ranili. Rakitu Knežević, koja je jednu ćerku držala u narčju a drugu za ruku, ubili su na zverski način.
Miličku Kneževiću ubijena je žena, ćerka sasečena noževima, a sin bačen u vatru. Dušanu Simoviću ubili su sedam članova porodice. Muška deca su poklana i obešena o grane šljivovih krošnji.
Stravičan pokolj zadesio je i Gornju Rženicu. U kući Radonje Lalevića, ubili su 25 osoba, od kojih su 12 bile žene, a ostalo deca. Pokolj je učinjen i u kući Aleksandra Leka Popadića, tako što su žene i decu uterali u kuću, pobili i kuću zapalili. Milevi Lalević, koja je bila u sedmom mesecu trudnoće, razrezali su trbuh, uzvadili plod, uterali u kuću i zapalili.
Na kraju, epilog je bio stravičan. Za samo dva sata u ova dva sela ubijeno je 428 nemoćnih i nedužnih osoba, od kojih 128 dece, rasporeno je pet trudnica, a 50 muškaraca je zarobljeno i internirano u logor u Beču. Zapaljeno je 300 kuća. U velikom pokolju ubijene su dve trećine nejači u selu.
Masakr u južnoj Bačkoj, poznat i kao Racija u južnoj Bačkoj, je naziv za razni zločin i masakr kojeg su nad civilnim stanovništvom južne Bačke, pretežno Srbima i Jevrejima, izvršili su pripadnici oružanih snaga i vojske kraljevine Mađarske (Honved) za vreme Drugog svetskog rata tokom mađarske okupacije Bačke.
Racija je sprovedena na Božić u naseljima Šajkaške - Čurugu, Gospođincima, Šajkašu, Đurđevu, Mošorinu, Titelu, Loku, Gardinovcima, Vilovu, Žablju, kao i u gradovima Bečeju, Srbobranu, Temerinu i nešto kasnije u Novom Sadu (od 21. do 23. januara 1942. godine).
Za tri dana racije u Novom Sadu u vodama Dunava je nestalo preko 1.300 (2.000) Novosađana.
Pored Srba i Jevreja, u raciji je ubijen i jedan broj pripadnika drugih etničkih grupa: Roma, Rusina i Rusa. Racija je sprovedena između 4. i 29. januara 1942. Otpočela je u Šajkaškoj (4-19. januar), nastavila se u Novom Sadu (21-23. januar), a završila u Bečeju (25-29. januar).
Mađarske okupacione vlasti su posle masovnih hapšenja komunista, skojevaca i njihovih simpatizera u jesen 1941. godine verovali da pred partizanima predstoji druga faza revolucije, kada Crvena armija zaustavi nemački prodor i pomogne jugoslovenskim partizanima da dođu na vlast rušenjem buržoaskog poretka.
Među mađarskim stanovništvom, naročito u Šajkaškoj, namerno su širene vesti o mogućem "srpskom ustanku" za pravoslavni Božić u kome će doći do osvete za zločine nad Srbima iz aprila 1941. godine.
Cilj je bio rešenje srpskog pitanja i pacifikacija Bačke.
Kampanja produbljivanja međunacionalne netrpeljivosti je imala svoj vrhunac pred katolički Božić, kada su širene lažne vesti da će Srbi tog dana vršiti diverzije i oružane napade na crkve, opštinske i školske zgrade i žandarmerijske stanice.
Navodni povod za pogrom širih razmera pronađen je u otkrivenom pritajenom Šajkaškom partizanskom odredu u Žabaljskom ritu na Pustajićevom salašu. Kod ove grupe pronađeno je 17 pušaka.
Odred je otkriven 4. januara 1942. godine od strane patrole mađarskih žandarma i graničnih lovaca, koji su ih napali. U samoodbrani, partizani su ubili dva graničara lovca i dva žandarma, a nekoliko ih ranili. Dejstvom velikih okupatorskih snaga ovaj odred je u potpunosti razbijen u toku istog dana, 4. januara 1942. godine, prilikom čega je stradao politički komesar odreda Đula Molnar.
Ovaj događaj zvanična klika proglasila je za „ustanak“. Mađarske okupacione vlasti iskoristile su ovaj manji incident kako bi nastavile sa sprovođenjem svoje politike u Bačkoj.
Pravi cilj racije je bila kampanja etničkog čišćenja usmerena protiv srpskih i jevrejskih civila (uključujući žene, decu i stare), kao i pljačka njihove imovine. Prema istoričaru Zvonimiru Goluboviću, racija je planirana znatno ranije i napad na partizane u Šajkaškoj je samo iskorišćen kao izgovor za sprovođenje planiranog genocida.
Načelnik general-štaba mađarske vojske Ferenc Sombathelj je 5. januara naredio kaznene racije na partizane u Bačkoj. Naređenje je došlo u isto vreme kada je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop posetio Budimpeštu 6. januara. Nekoliko dana kasnije, feldmaršal Vilhelm Kajtel, načelnik Vrhovne komande Vermahta, je došao u Budimpeštu da zatraži da se cela Mađarska kraljevska vojska prebaci na Istočni front.
Mađarski premijer Laslo Bardoši je odbio, i da bi opravdao svoju odluku, tražio je da pokaže da su mađarski vojnici preko potrebni na okupiranim teritorijama. Mađarski generalštab je zatražio da okupacione vlasti dostave dokaz od predstojećem velikom partizanskom ustanku u Bačkoj da pokaže Nemcima.[6] Mađarske vođe su možda takođe bile motivisane da vode oštru kampanju da pokažu da su u stanju da se nose sa srpskim otporom i jevrejskom "subverzijom", i da tako ubede Nemačku da je Mađarska dovoljno sposobna da kontroliše i Banat, koji je bio deo Ugarske pre Prvog svetskog rata.
Stoga su okupacione vlasti glumile napade partizana da bi uvećali jačinu partizanskog otpora. Žandarmima su deljeni zavoji i govoreno im je da ih nose na glavama i rukama te da glume kako su ranjeni. Ovo je rađeno zbog javnosti.
Čurug
Istog dana kada su se desile borbe na Pustajićevom salašu, mađarski stanovnici Žablja i Čuruga su naoružani. U nedelju 4. januara 1942. otpočelo je puškaranje po ulicama Čuruga, u žabaljskom srezu.
Čuruški petokolonaši, naoružani puškama, počeli su ubijati mirno stanovništvo po ulicama. U isti mah, dobošem je naređeno da se svi stanovnici povuku u svoje kuće. Dva sata po ovom naređenju, stigli su u Čurug honvedi iz Sente i Segedina u jačini od 3.000 ljudi.
Prvo su stigli tenkovski odredi, zatim pešadija u kamionima pa onda i artiljerija. Istovremeno sa honvedima stižu u žabaljski srez i žandarmi iz Temerina, Bačkog Gradišta i drugih mesta. Jedan deo segedinskih honveda uputio se u čuruški rit, gde je, prolazeći kroz salaše, ubijao i klao civilno stanovništvo, dok je drugi deo ostao u gradu gde je, zalazeći od kuće do kuće, izvodio ukućane, muškarce, žene i decu.
Čuruški stanovnici, ovako odvođeni iz svojih kuća, ubijani su bez milosti i bez suda. Ubijani su gde su se zatekli i gde je to razbojnicima bilo zgodno: pred kućama, na ulici, u opštinskoj zgradi, u policiji, u osnovnoj školi. Jedan deo pohvatanih stanovnika odveden je u dva žitna magazina Ditriha i Omiljanskog, pa su tu ubijeni iz mitraljeza.
Najviše je ovih mučenika stradalo na samoj reci Tisi, gde su ubijani, pa bacani pod led koji je, kao što je poznato, usled izuzetno oštre zime godine 1941/42, bio neobično debeo. U rupe na Tisi bacani su i oni koji su ubijani na drugim mestima, pa su tu dovoženi u zajedničku ledenu grobnicu. U Čurugu je pobijeno tada, od 4. do 9. januara 1942. godine, nekih 1.800 duša, ljudi, žena i dece. Ubistva i masakriranja vršena su po danu i po noći.
Žabalj
U Žablju je takođe izvršen masovan pokolj. Tu su Srbi dovođeni na žabaljsku skelu. Prvo su morali u jednom magacinu skinuti odelo i onako goli, samo sa donjim vešom, pa i bez njega, po nezapamćenoj zimi, odvođeni su na Tisu i tu ubijani.
Nasred Tise bile su provaljene rupe na ledu, pa su oko tih rupa postrojavane žrtve, mitraljeskom vatrom ubijane i bacane pod led. Neki su naterivani da sami skaču pod led.
Neki koji nisu hteli skočiti, odvođeni su do jednog strvodera koji ih je udarao sekirom po glavi, pa ih onda polužive bacao pod led. Bilo je slučajeva da su ljudi probadani bajonetom i bacani u Tisu. Majke su naterivane da same, svojom rukom, bacaju svoju decu pod led.
One koji su bili ubijeni na obali, sami Srbi morali su prevući i gurnuti pod led da bi zatim i oni bili ubijeni.
Gospođinci
U Gospođincima, u srezu žabaljskom, ubijeno je u vreme januarskih pokolja 80-100 duša.
Đurđevo
U Đurđevu, srez Žabalj, ubijeno je oko 300 duša.
Mošorin
U Mošorinu i okolini: 7. januara na sam pravoslavni Božić, četa od 150 honveda, uveče između 8 i 9 sati, otišla je u selo i počela iz kuća izvoditi mirne stanovnike, koji su proslavljali Božić. Sve uhapšene odvodili su u opštinsku konjušnicu i u školu, gde su ih, po prethodnom mučenju, ubijali.
Mnoge su vodili na Tisu, pa ih ubijali kod mošorinske pumpe.
Delom su ih ubijali i po ulicama. Ubijene su prethodno zlostavljali i mučili, tako da su svi leševi bili unakaženi: oči izvađene, nosevi odsečeni, jezici iščupani, ruke i noge prebijene. Žene su silovali pa im grudi sekli. Imovina ubijenih je pljačkana, raznošena, upropašćivana i uništena.
Leševi u Tisi Kad je led na Tisi počeo da se otapa, leševi su stali ploviti. U vremenu od 2. maja do 25. juna 1942, na području Okružnog suda u Petrovgradu, sudskim putem pregledano je i sahranjeno 292 leša, od kojih je bilo 227 muških i 65 ženskih. Identitet ni kod jednog leša nije se mogao utvrditi, jer ni kod jednog nisu nađene isprave.
Svi leševi imali su žicom vezane ruke na leđima. Svi su bili samo u donjem rublju ili goli. Od toga broja leševa bilo je 16 dece do 15 godina, a 15 od 15 do 20 godina. Bilo je nekoliko leševa dece do 5 godina, a bio je i jedan leš muškog deteta između tri i po i četiri godine, Utvrđeno je da je dete bilo probodeno bajonetom i da je od toga nastupila smrt.
Nađen je u vodi i jedan džak, u kome je bilo zavezano troje dece od jedne do četiri godine. Na području Sreskog suda u Perlezu sahranjeno je u isto vreme 144 leša, od kojih je bilo 109 muških, 27 ženskih i 3 dečja.
Racija u Novom Sadu - početak pogroma Racija je počela 21. januara 1942. oko 6 časova ujutro. Po celom gradu izlepljeni su plakati koji su objavljivali početak racije: „Pošto se na području Novog Sada kriju razna sumnjiva lica kao i velika količina oružja, to je Ministarstvo vojske naredilo da se održi pretres svih stanova kao i legitimisanje svih lica. Naređuje se građanima koji kod sebe imaju kakvog oružja, da ga odmah predaju najbližoj komandi. Naređuje se da se svako zadržava u stanu gde je prijavljen.
Slobodno kretanje dozvoljava se samo državnim činovnicima, fabričkim radnicima kao i svakom građaninu koliko mu je potrebno da nabavi najnužnije životne namirnice za određeni dan. U svakom slučaju svako mora raspolagati sa potrebnom legitimacijom, a kretanje je dozvoljeno samo sredinom ulice. Žaluzije na prozorima moraju biti spuštene i ne sme se gledati na ulicu. Kod koga se bude našlo sakriveno oružje, ili ko bude kod sebe držao sumnjiva lica, taj će biti izveden pred vojni sud.“
Blokada ulica Rano ujutru 21. januara, honvedske snage blokirale su sve ulice i počele vršiti „pretres“.
U Rumenačkoj ulici rezultat pretresa stanova i legitimisanja bio je taj da je većina stanovništva kamionima odvedena na „Štrand“. Neke su ubijali već na ulici.
Porodicu Kolarov zatrli su gotovo potpuno, ubivši 9 članova, ostala je samo mala Aleksandra. Jedan od oficira uzeo je iz nedara jedne žrtve 250.000 dinara.
Dana 23. januara upalo je pet žandarma u kuću Jelene Jovandić i zapitali njene sinove, nedoraslu decu, koje su vere. Kad je jedno dete odgovorilo da su pravoslavne vere, oni su sve petoro dece isterali u dvorište, a majku su zatvorili u kuću i postavili vojnika da je čuva.
Ona je čula dečje zapomaganje: „Mama, ne dajte nas!“ Zatim su odjeknuli puščani plotuni, pa je nastupila tišina. Majka je istrčala u dvorište i skamenila se videvši pet leševa svojih sinova. Vojnici su joj tada stavili nož pod grlo i zatražili novac.
Miletićeva ulica Na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice vršena su masovna ubistva Srba i Jevreja iz Miletićeve i okolnih ulica. Tu su žandarmi i vojnici dovodili grupe ljudi, kojima je naređivano da kleknu u sneg. Posle toga im je pucano u leđa, a žrtve su padale licem u sneg. Novodovedeni su morali da stanu ispred pobijenih žrtava pa su i oni ubijani.
Na ovo mesto dovođeni su ne samo odrasli muškarci nego i žene i deca, pa i odojčad u naručju majki.
Dunavska obala Dana 23. januara sprovedena je veća grupa ljudi, žena i dece od sanatorijuma dr Jakovljevića do kraja tramvajske pruge, prema sanatorijumu dr Uzelca, i tu su ubijani pucnjima iz pušaka i mitraljeza.
Sve ovo gledali su mornari sa broda Korona koji je plovio između jedne i druge obale.
Kasarna XVI bataljona pograničnih lovaca Jedna velika grupa ljudi dovedena je 23. januara iz okolnih ulica u dvorište kasarne, gde su ih vojnici sve pobili.
Dok su leševi ležali na zemlji, jedan od oficira se izdrao vojnicima: „Sklonite ove crkotine da ih ne gledam“. Kad su leševi odneseni, na dvorištu je ostalo mnogo krvi i delova čovečijeg tela.
Štrand
Veći broj Srba i Jevreja iz svih delova grada dovožen je kamionima ili su pod stražom, peške, sprovedeni do pred sam ulaz u novosadsku plažu Štrand.
Masovna ubistva na samoj obali Dunava, pored Štranda, počela su 22. januara u 4 sata ujutru i trajala su do 4 sata popodne. Žrtve su padale u vodu, a one koje su pale na obalu, vojnici su gurali pod led. Jedan posmatrač sa druge obale ustanovio je da je ubijano 15 osoba na minut. U 4 sata došao je oficir i naredio da se preostali „zarobljenici“ odvedu u Spomen-dom.
Uspensko groblje
Na pravoslavno Uspensko groblje Mađari su dovodili stanovnike okolnih ulica, većinom Jevreje, i ubijali ih ili na ulazu u groblje ili na samom groblju.
Igralište NAK-a Na igralištu NAK-a žrtve su dovođene iz svih delova grada i tu ubijane 22. i 23. januara.
Dana 24. januara došli su na igralište radnici gradskog poglavarstva da uklone tragove krvavog zločina.
Izvršioci
U izvršenju strahovitog pogroma najviše su se angažovale vojska i žandarmerija, koje su se rasporedile u gradu već u rano jutro 21. januara 1942. Pokoljima su rukovodili štabovi pojedinih skupina, smešteni u pojedinim mađarskim kućama. Sudbina Srba i Jevreja zavisila je tako ne samo od mađarske vojske i žandarmerije, nego i od samih suseda Mađara, kod kojih je bio štab dotične formacije.
Za sprovođenje „racije“ okupator je izabrao najkrvoločnije ljude. Na primer, đak žandarmerijske škole u Seksardu, Kenjereš Janoš je rekao: „Ubio sam 20 ljudi iz Šosbergerove kuće u Miletićevoj ulici. Ubijanje mi je pričinjavalo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamion“. Kad su naočigled majke vojnici ubili njeno petoro muške dece (od 15-28 godina), majka je u strahovitom bolu plakala. Jedan od ubica, gurajući je kundakom, izdrao se na nju: „Ne smeš plakati“.
Dana 23. januara 1942. u stan Jovana Tatovića ušli su jedan žandarm, jedan žandarmerijski poručnik i jedan vojnik. Žandarm je uhvatio domaćina, a oficir je prislonio na uho žrtve cev revolvera i opalio, zabeleženo je i na Vikipediji.
Te 1944. godine Trinaesta SS Handžar divizija (sastavljena od bosanskih muslimana) učinila je u sremskom selu Bosut zverstva od kojih se ledila krv u žilama.
Na glavama nosili su fesove sa plavim kićankama, Hitler ih je smatrao svojom SS elitom, a Hrvati ih svojatali nazivajući ih cvećem, za koje je Hajnrih Himler želeo da ponesu vojničku tradiciju starih austrijskih pukova iz Bosne.
U posleratnim predanjima i sećanjima preživelih ostalo je zapamćeno da su ti vojnici redom pretresali seoske kuće, ubijali sve što im je došlo nadohvat ruku, muškarce žive palili u buradima, uhvaćene žene mrcvarili i silovali, potom im odsecali dojke i solili rane, trudnicama sekli stomake i vadili nerođene bebe, bacali ih u vis i nabijali na bajonete, da bi, nakon toga, tu istu, nesrećnu decu, ostavljali, posle mrcvarenja, da umru kraj leševa svojih majki.
Po okolnim salašima tela ubijenih raspadala su se danima, pa su ih izgladnele svinje i psi počeli razvlačiti po njivama.
Oni koji su uspeli pobeći, dugo bi besciljno lutali šumom, gladni, žedni, preplašeni, stalno izloženi poterama bez postelje i hrane, dok ne bi svisnuli od muke ili pomračili umom. Uhvaćeni i iznemogli završavali bi pod muslimanskim kamama, svirepo zaklani.
Pored svega, "fesaroši" su minirali seosku crkvu i uništili je do temelja, odnoseći zvona i paleći ikonostas. Ostatke zarobljenog stanovništva po Bosutu i okolnim selima, koje nisu na licu mesta ubili, doterali su na savsku obalu goneći ih kao stoku i tu streljali. Uz psovke, njihove su leševe bacali u reku, podsmešljivo im želeći srećan put, dok putuju ka majci Srbiji.
U sačuvanoj dokumentaciji iz tog vremena, objavljenoj posle rata, navodi se da je 13. SS Handžar divizija po svojoj svireposti i načinu izvršenja svojih dela daleko prevazilazila sve ono što su činili njihovi učitelji i mentori - nemački nacisti. O svemu tome je pred sudom 1945. godine svedočio Matias Franja, jedan od komandanata te divizije. U svom iskazu, govoreći o odlasku iz Bosuta, navodi:
- Tokom marša, moji su vojnici klali sve na koje su nailazili, a da nisu nosili fes. Bilo je slučajeva da je oficir koji je bio na čelu kolone video kako ljudi rade na njivi. Kad se docnije okrenuo, mogao je videti da ti ljudi koji su maločas radili na njivi više nisu bili živi. Bosanci, pripadnici Handžar divizije, čim bi ih primetili, jednostavno bi izlazili iz kolone i klali ih.
Posebna su priča zločini koje su počinili na levoj obali Drine.
Evo kako su redom priču završili neki od najvećih ustaških krvoloka.
Krenimo od operacije UDBE pod nazivom Gvardijan
Operacija Gvardijan je bila akcija Udbe iz 1947. i 1948. kojom je razbijen pokušaj ustaške emigracije da izvode terorističke i diverzantske akcije i ujedine križarske formacije u ustanak protiv novih vlasti FNRJ. Akcija ubacivanja ustaša je pokrenuta uz saglasnost Ante Pavelića, iako se nakon njenog neuspeha od toga odgrađivao.
Akciju je vodio Božidar Kavran. Prva grupa je uhapšena na planini Papuk. UDBA je tada pokrenula operaciju „Gvardijan“ (ustašama u inostranstvu su slate lažne poruke kojima su namamljivani da dođu) tokom koje je na jugoslovensko-austrijskoj granici u narednih meseci uhapšeno ukupno 19 ustaških grupa, a operacija je završena hapšenjem Božidara Kavrana, glavnog organizatora ilegalnog ubacivanja ustaša.
Uhapšenim ustašama suđeno je tokom avgusta 1948. godine i većina ih je osuđena na smrt, a ostali na duže zatvorske kazne. U akciji je ubijeno ili uhapšeno 96 ustaša, među kojima i Ante Vrban i Ljubo Miloš.
Pozadina
Porazom NDH i povlačnjem njene vojske u Austriju u maju 1945. u Jugoslaviji su ostale grupice vojnika koji su izbegli zarobljavanje. Nazivali su se križarima i škriparima, a na njihovom čelu je bio Vjekoslav Luburić. Do 1946. antikomunistički nastrojeni Hrvati, uglavnom bivše ustaše ili visokorangirani domobrani za vreme postojanja NDH, su se uspeli povezati dovoljno da razmatraju podizanje ustanka u Hrvatskoj koju su sada kontrolisale nove komunističke vlasti.
Znali su za postojanje križara, ali nije bilo direktne veze između njih i emigranata. Ustaše u emigraciji su u Jugoslaviju ubacivali svoje ljude da ih izveste o stanju u zemlji. Ustaški bojnik (major) Ante Vrban se već u leto 1945. vratio iz izbeglištva i stigao nadomak Zagreba. Vrban se na nagovor Ante Pavelića i pukovnika Jakova Džala aprila 1946. ponovo vratio u Jugoslaviju i šest meseci obilazio križare po severnoj Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Hrvatski emigranti u inostranstvu širili su preuveličane vesti o broju križara i njihovim borbama protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti. Nade ustaškog rukovodstva o povratku u zemlju podgrejavalo je sve jače zaoštravanje odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije sa jedne strane i zapadnih saveznika sa druge strane i činilo im se da je novi svetski rat neizbežan.
Lovro Sučić i Božidar Kavran su 1946. pokrenuli inicijativu za osnivanje Hrvatskoga državnog odbora u Austriji, čiji bi zadatak bio dizanje ustanka na području bivše NDH. Odbor je morao da pripremi i grupe oficira koje bi se ubacile da bi organizovali oružane grupa. Emigranti su stupili u kontakt i s nekim stranim obavještajnim službama.
Od američke obaveštajne službe su dobili obećanje da će ih snabdeti potrebnim materijalnim i tehničkim sredstvima, a zauzvrat je trebalo da šalju izveštaje o stanju u Jugoslaviji. Kako su i do ustaške emigracije u Italiji stizale vesti o navodnom ozbiljnom otporu novoj Jugoslaviji, i oni su se počeli da prave planove o podizanju ustanka.
Taj plan su nazvali „Akcija 10. travanj“. Povezali su se sa emigrantima u Austriji i ponudili da i oni učestvuju u operaciji. Kavran je sa nepoverenjem prihvatio njihovo učešće, pošto su ustaše u Italiji bile pod jakim uticajem Ante Moškova, koji je bio u sukobu sa Pavelićem.
Kad je postignuto kompromisno rešenje između ova dva planova, Kavran je pod pseudonimom “Gvardijan” otišao u Italiju i izbegličkim logorima izabrao ljude za ovaj plan. Plan je bio da se povežu sa križarima Rafaela Bobana, za koga se pretpostavljalo da deluju negde u Bilogori.
Akcija
Pre započinjanja operacije ubacivanja emigranata, centar Udbe za Hrvatsku u Zagrebu dobio je tokom maja depešu iz Beča od svog glavnog saradnika među ustaškim emigrantima, da će uskoro na Papuk doći prva grupa. Udba je odmah pripremila akciju pod tajnim imenom Gvardijan, Kavranovom pseudonimu, i postavila zamke.
Kavran je, uz podršku ostalog emigrantskog vodstva, odlučio da pošalje prvu grupu u Jugoslavije. Za nju je odredio ustaške bojnike Ljubu Miloša, bivšeg komandanta logora Jasenovac, i Antu Vrbana i rojnika Luku Grgića. Kavran ih je pre polaska uveravao da će sigurno moći da ostvare saradnju sa pristalicama Hrvatske seljačke stranke u zemlji.
Zadatak im je bio organizovanje i povezivanje i tih grupa. Grupa je 7. juna prešla jugoslovensko-mađarsku granicu. Miloš je po kuriru poslao Kavranu izvštaj da na koprivničkom području ne postoji nikakva križarska grupa i da odlaze dalje. Nakon nekoliko dana lutanja Papukom, Diljem, Psunjom i Babjom Gorom uverili su se da nema križarskih grupa i krenuli su natrag u Austriju. Na povratku su 19. jula naišli na agenta Udbe koji se povezao s grupom, a istovremeno je o njima izvestio svoju centralu.
On se predstavio da je pripadnik križarske grupe bojnika Mikulčića koga su ovi lično poznavali, pa su dogovorili sastanak sa njim za dva dana. Miloša i Vrbana su krenuli sa pripadnicima Udbe u improvizovani logor. Dok su se odmarali, nakon što je rukovodeći oficir Udbe izgovorio signal koji je glasio „Joža/Jozo, daj vode“, pripadnici Udbe su se bacili na Miloša i Vrbana Grgić je likvidiran kasnije.
Uhvaćeni diverzanti prebačeni su u zatvor na Savskoj cesti u Zagrebu. U istrazi su obojica detaljno ispričala dalje planove svojih kolega u emigraciji, pa je Udba za Hrvatsku, pod vodstvom Steve Krajačića, krenula dalje u akciju. Svojim kanalima je uputila Kavranu lažnu poruku, izvestivši ga da se prva grupa na Papuku povezala sa križarima i naglasila je da na terenu nedostaje oficira. Udbin cilj je bilo hvatanje viših oficira i istaknutijih političara.
Kavran je iz Austrije uputio i drugu grupu koja je prešla granicu 20. jula. Za njihov dolazak Udba je saznala od seljaka iz okoline Koprivnice i Đurđevca koji su im prijavili da su primetili petoricu sumnjivih ljudi planinara.
Ova grupe je uhapšena u Suhopolju 29. jula. U međuvremenu Miloš se pod pritiskom dokaza da je kao zapovednik Jasenovca odgovoran za ratne zločine uskoro slomio i pristao na saradnju sa Udbom.
Odao je šifru i radio-signale, prihvativši takođe da potpisuje i pismene poruke. Sledećih meseci pristizala je grupa za grupom, pravo u zamke Udbe. U poslednjoj grupi 3. jula došao i sam Kavran. Kavranovim hapšenjem okončana je operacija Gvardijan. Udba je 9. ili 10. jula ustaškom centru u Filahu poslala depešu: „Mi smo vas za*ebali. Stop. Svi ste u našem zatvoru.
Miroslav Filipović je bio franjevac, ustaša, i jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška. Pre rata je bio kapelan i župnik u raznim mestima u Bosni i Hercegovini, a pošto je proglašena NDH, pridružio se ustaškoj vojnici, tvrde istoričari. Početkom maja 1945. godine pobegao je u Austriju i predao se Britancima, koji su ga odmah izručili jugoslovenskim vlastima. Posle je izveden pred vojni sud Komande grada Zagreba, koji ga je 29. juna 1945. godine proglasio krivim zbog masovnih zločina u Jasenovcu, Staroj Gradiški, u okolini Banjaluke. Osuđen je na smrtnu kaznu vešanjem, trajni gubitak građanske časti i konfiskaciju imovine.
Ante Vrban Obešen, priznao zločine nad decom
Ante Vrban je bio major Ustaške vojnice i kasnije HOS, zamenik komandanta logora Stara Gradiška za vreme Drugog svetskog rata. Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Posle formiranja NDH pristupio je u Ustašku vojnicu. Prema podacima istoričara, u leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu.
U logor Stara Gradiška je stigao 13. novembra 1941. godine, a neko vreme je bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića. Na suđenju posle rata priznao je da je otrovao 63 bolesne dece gasom "ciklon B", što je prikazano u filmu. Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. godine vratio nakratko u Hrvatsku da uspostavi vezu s križarima. Sledeće godine Udba ga je uhvatila na Papuku, zajedno s Ljubom Milošem.
Osuđen je pred Vrhovnim sudom na smrt vešanjem.
Dinko Šakić Sahranjen uz državne počasti
Dinko Šakić bio je komandant koncentracionog logora Jasenovac, a osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistava Srba, Jevreja i Roma. Preminuo je u ćeliji 20. jula 2008. Pravda ga je stigla tek u poznim godinama jer je pobegao sa suprugom Nadom u Argentinu. On je umro u zatvorskoj bolnici Remetinec u 86. godini. Sahranjen je na Zagrebačkom krematorijumu, u svojoj uniformi, a njegovoj sahrani prisustvovali su hrvatski desničarski političari.
Ženska uprava logora Stara Gradiška Nada Luburić se izvukla
Stara Gradiška je jedan od logora gde su počinjenih najužasniji zločini, a imao je i žensku upravu, koju su činile Maja Buždon, Božena Obradović, Nada Tanić-Luburić i Milka Pribanić.
Najviše pažnje gledalaca izazvala je Nada, koja je pobegla u Argentinu. Njen muž bio je Dinko Šakić, koji je od maja do kraja oktobra 1944. komandant ustaškog logora smrti Jasenovac, a njen rođeni brat je zloglasni Vjekoslav Luburić. Njen slučaj je svih ovih decenija pomalo bio u senci njenog muža i brata, a preminula je u dubokoj starosti 5. februara 2011. godine.
Pogled.me// Koreni/ Wikipedia/ Index
Komentari (0)