Марко Ковачевић
Када је рушена капела на Ловћену седамдесетих година прошлог вијека, капела посвећена Светом Петру Цетињском, који се упокојио 31. октобра 1820. године, која је била ктиторски подухват владике Петра Другог Петровића Његоша, који се упокојио 31. октобра 1851. године, коју је након првог рушења од стране аустроугарских снага у Првом свјетском рату обновио краљ Александар Карађорђевић, који је погинуо 9. октобра 1934. године, врх Ловћена је био зарубљен за 38 метара да би ту доспио Мештровићев маузолеј.
Тих изворних 38 метара који су припадали Ловћену не можемо никада материјално вратити тамо гдје им је мјесто. И човјек који размишља само материјалистички рекао би да смо за сва времена и ми као људи, као народ, зарубљени за толико колико и врх Ловћена и нагрђени онолико и онако како је Мештровићев споменик Фрањи Јосифу нагрдио српски Олимп , како га је краљ Никола звао.
Чекали смо њега, нашег Митрополита, да нам открије у чему је моћ регенерације. Он је изградио духовне степенице којима смо дохватили оно што смо мислили да смо изгубили заувијек. Врх ловћенског стијења никао је у Подгорици. И посвећен је Христовом васкрсењу. Онај који у то васкрсење истински вјерује своје мошти је оставио у том храму. А ми ћемо чекати да будемо достојни Истине о њему пред престолом Славе казанe. У некој ће се тешкој муци она пројавити као што је и он дошао да у тешкој муци води Српску православну цркву и наш несрећни народ у Црној Гори. Митрополита је било и биће али ћемо сви знати да се само на једног мисли када се каже Митрополит! Као што су сви Петровићи били Његоши али кад кажемо Његош мислимо само на једног!
Чекали смо да заједно са Митрополитом Амфилохијем обновимо капелу на Ловћену. Али смо заборавили да је Ловћен сада зарубљен и оштећен за својих 38 метара и да је од удара пијука у капелу нарастао хеметом у виду мрачног маузолеја посвећеног Фрањи Јосифу. Требало је некако та оштећења надокнадити. Материјално, како већ рекох, никада више не може да се доведе Ловћен у исто стање. Зато је то требало урадити духовно. Митрополит Амфилохије пробудио је и вратио православљу свој народ, последњи комунистички режим послао у прошлост, а обнављајући цркве и храмове обнављао је Ловћен у нама. И отишао онда кад се Ловћен у нама обновио. Митрополит Амфилохије попунио је ону празнину, надокнадио тај недостатак, постао спона и врх Ловћена. На којем сада треба градити. И његова ријеч са болничке постеље: Е сада да градимо! није била ријеч неиспуњене жеље. То је био завјет нама. Врх Ловћена је враћен. Онај духовни врх у који је Његош гледао једног ведрог октобарског дана, попут ових у којима се преселио син Ћира Радовића, и одлучио да на њему сагради цркву посвећену свом стрицу а себи у њој мјесто за вјечни починак.
Сад кад је слика нашег унутарњег, душевног Ловћена потпуна ми можемо да почнемо да градимо. Обновљена капела на Ловћену биће истовремено и она капела коју је изградио Његош а после првог рушења обновио краљ Александар али и митра на глави Митрополита Амфилохија. Ту митру ставиће му на главу његов српски народ.
Игром случаја на Језерском врху нисам никада био. Тако се задесило док сам био мали. Доцније, баш због поучавања Митрополита Амфилохија, одлучио сам да мој први одлазак буде тек када се обнови капела. Касније сам мало промјенио став желећи да са Митрополитом изнесем први камен обновљене капеле на тај врх. Нећу тај камен изнијети са њим. Нећу зато што је тај камен била његова ријеч и она је врх Ловћена већ попунила у његовој празнини и постала темељ на коме ће се црква обновити.
„Сад остају Вјера, Љубав и Нада а од свега тога Љубав је највећа“…. Митрополит је био човјек од чврсте Вјере и велике Наде али прије свега и после свега човјек од Љубави. Човјекољубац и Богољубац, или лакше речено истински слуга Исуса Христа у ком су се Човјек и Господ загрлили. Тако је он грлио свој народ читавога живота и кад нас је утврдио у вјери, када смо сви узрасли и направили тај неопходни корак напријед он није имао коракнути нигдје до ка небесима. Учинио је то лако и неочекивано као кад дијете прохода.
Са том лакоћом ћемо једног 30.октобра, можда баш следећег, поново видјети капелу на врху Ловћена и бити цијели и као људи и као народ. И нећемо се на Ловћен пети. Тамо ће нас изнијети Амфилохије, као кад дијете подигнеш врх своје главе, не да види колико ти, него и више од тебе, јер дјетету незнавеном то треба а ономе ко је цијела личност не. А ми смо дјеца Митрополита Амфилохија.