НЕЛЕГАЛАН ПОСТУПАК ФОРМИРАЊА НЕЛЕГИТИМНЕ, „МАЊИНСКЕ“, ДПС-ОВСКЕ, (АНТИ)ЦРНОГОРСКЕ, СРБОФОБНЕ, РУСОФОБНЕ И ЕУРОНАТОВСКЕ „ВЛАДЕ“, КОЈУ СУ КРЕИРАЛИ АМЕРИЧКА И БРИТАНСКА АМБАСАДА И НАТО ПАКТ
„Мора бити да је власт велико задовољство, кад толико људи жели да је се дочепа.“ (Волтер, 1694-1778, француски филозоф и писац)
„Штета што су сви који умију да управљају државом већ заузети вожњом таксија и шишањем муштерија.“ (Џорџ Бернс (George Burns), 1896-1996, амерички глумац)
„Људи који си проглашавали љубав и братство, издали су себе одмах пошто су дошли на власт.“ (Исак Башевиц Сингер (Isaac Bashevis Singer), 1904-1991, јеврејски писац)
„Мандатар“ Дритан Абазовић је обзнанио да је саставио „мањинску“ „владу“ и сачинио њен програм. Ту „владу“ би конституисали коалиција „Црно на бијело“ (Грађански покрет УРА и Савез грађана CIVIS), СНП, СДП, албанска коалиција „Једногласно“ и Бошњачка странка које укупно имају свега 15 посланичких мандата! „Влада“ би имала 4 потпредсједника и 20 министарских мјеста, за разлику од Кривокапићеве „владе“ која је имала једно потпредсједничко мјесто и 12 министара! Ово „проширење“ је, очито, последица задовољавања функционерских апетита конституената „владе“. Абазовић је казао да ДПС неће бити заступљена у будућој „влади“, али и: „Не видим проблем да ДПС добије функције по дубини“?!
Грађански покрет УРА је главни кривац што је и марионетска и нелегитимна Кривокапићева „влада“, у потпуности, наставила да води Ђукановићеву погубну антисрпску и антируску, а тиме и антцрногорску, политику, која „јача и унапређује сарадњу са НАТО савезом“ коме је Црна Гора неуставно приступила, те што није покретала „било какве инцијативе или поступке са циљем промјена државне заставе…и химне“ и није покретала поступак „за повлачење признања (лажне државе – М.Г.) Косова“. Циљ коалиције „Црно на бијело“ (као, уосталом, и СДП-а) је испуњавање налога америчке и британске амбасаде у Подгорици и НАТО пакта да у влади, ни по коју цијену, не буду аутентични и јавно препознатљиви представници српског народа у Црној Гори.
Да је Кривокапићева „влада“ била западноамбасадорска и натовска потврђује и његово признање, уочи Нове, 2021.године:
„Стране (читај: америчка и британска) амбасаде нијесу хтјеле да разговарају са мном док не потпишем да нећу повући признање Косова и санкције Русији. Не бих имао њихову подршку да то нијесам урадио…“?!
То значи да је Црна Гора је потребна Западу само као антисрпска, антируска и антиправославна (нарко)банана држава!
Кривокапић је, прије свега, под ултиматумом УРА-е и њихових заједничких западних ментора, одустао од предизборних обећања своје коалиције „За будућност Црне Горе, а то су и: укидање санкција Русији, опозив одлуке о отказивању гостопримства амбасадору Србије, неодложно развлашћивање ДПС-а и утврђивање кривичне одговорности Мила Ђукановића и његовог криминалног окружења: родбине, кумова и пријатеља.
Кривокапићева „влада“, чији је Абазовић (једини) потпредсједник, и други црногорски државни органи постали су активни саучесници у вишедеценијском, хибридном (мрежном, мрежноцентричном) рату САД, В. Британије, НАТО пакта и најмоћнијих чланица Европске уније против Русије и православља, али и против Србије и српског народа у цјелини, а тиме и против интереса државе Црне Горе. Циљ овог рата је остваривање глобалне, тоталитарне превласти.
То потврђује и „Споразум о парламентарној подршци и политичким приоритетима 43. Владе Црне Горе“ (у даљем тексту: Споразум), у коме је предвиђено да се „Потписници Споразума (дакле, и СНП – М.Г.) обавезују да ће Скупштини Црне Горе заједнички предложити Резолуцију поводом агресије Руске Федерације на Украјину и тако исказати своју пуну приврженост вањској и безбједносној политици Европске уније“?!
Абазовићева „влада“ била би, фактички, „влада“ ДПС-а. Коалиција „Црно на бијело“ (ГП УРА и CIVIS) има само четири мандата. Одакле је, онда, Абазовић црпио „право“ да се (само)кандидује за будућег премијера?! Одговор је јасан – из подршке америчке и британске амбасаде, те НАТО пакта, који би, уз Мила Ђукановића и ДПС били „даљински управљачи“ те Владе.
Главни задатак Абазовићеве „Владе“ био би одбијање потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом, прихватљивом за Цркву, и онемогућавање спровођења (уставног и законитог) пописа становништва.
А шта је са залагањем УРА-е за експертску владу? Према јавности доступним подацима о њеном саставу, то је политичко-представничка „влада“. У њој, са ријетким изузецима, нема експерата!
Главни одбор СНП-а је направио еуронатовски заокрет, односно донио је одлуку о учешћу у Абазовићевој „влади“. Према броју добијених министарских мандата и других функција „по дубини“, разумно је закључити да су руководству СНП-а лични материјални интереси (ухлебљење) били испред принципијелног заступања интереса свог (просрпског) бирачког тијела.
Предсједник те партије, Владимир Јоковићје изјавио да „СНП не може бити дио владе уколико у истој буде заступљен ДПС“. То је покушај обмане свог чланства и српске и просрпске јавности, јер ће опстанак и функционисање евентуалне, будуће Абазовићеве „владе“ у потпуности зависити од спровођења програмских ставова и опредјељења ДПС-а и подршке њеног посланичког клуба (30 посланика).
А потпредсједник те партије Драган Ивановић је недавно изјавио да ће се одлуке у будућој влади доносити простом већином, што се односи и на потписивање Темељног уговора са СПЦ. Међутим, у Споразуму јасно пише да су потписници сагласни „да се сва питања од виталног државног и националног интереса усвајају квалификованом (натполовичном – М-Г.) већином свих чланова Владе“. Ивановић је, такође, изјавио и да је улазак СДП-а у владу „компромис који се морао прихватити“?!
Једном ријечју,СНП у тој „влади“ служио би само као декор и за обману просрпског бирачког тијела.
Из наведеног произилази да би Абазовићева „влада“, и по свом саставу и програмским циљевима, била нелегитимна, јер би њен избор представљао прекрајање изборне воље грађана, изражене на изборима од 30.августа 2020.године. Нелегитимност такве „владе“ произилази из чињенице да је карактерише недопустива политичка противречност, јер је чине политички представници и партија (коалиција) које су се на изборима биле против Демократске партије социјалиста, али и оних партија које су подржавале њен опстанак на власти!
Значи, избором Абазовићеве „владе“, био би прекршен члан 2 (Сувереност) ст. 2 и 3. Устава:
„Грађанин власт остварује непосредно и преко слободно изабраних представника. Не може се успоставити нити признати власт која не проистиче из слободно изражене воље грађана на демократским изборима, у складу са законом.“
На овај начин, успоставила би се и нелегална извршна власт, противно Уставу и Закону о избору одборника, јер се Абазовићева „влада“ не може изабрати на уставан и законит начин.
У циљу доказивања, цитираћу релеватне одредбе Устава и Пословника Скупштине:
„Предсједник Скупштине…сазива Скупштину на сједнице и предсједава им, стара се о примјени пословника Скупштине…“ (Члан 89 став 2 Устава). „Потпредсједник замјењује предсједника Скупштине у вршењу послова када је он спријечен или када му он повјери да га замјењује.“ (Члан 89 став 3 Устава)
Пословник о раду Скупштине нормирао је следеће:
„Ако предсједник Скупштине не одреди који га потпредсједник замјењује, замјењиваће га потпредсједник Скупштине, из клуба посланика који има већи број посланика.“ (Члан 17 став 3)
Тумачимо, Скупштина је уставно овлашћена да донесе пословник којим се, између осталог, уређује организација и начин рада Скупштине, те „поступци у Скупштини“. Надаље, предсједник и потпредсједници Скупштине су овлашћени и дужни да се старају о (уставној и законитој) примјени Пословника.
Надаље, потпредсједник Скупштине Страхиња Булајић је једини овлашћен да сазове Скупштину на сједницу. Међутим, он је изричито саопштио јавности да то неће учинити, из правно принципијелних разлога, и поднио је оставку и на потпредсједничку и посланичку функцију.
Ако потпредсједница Бошњак или потпредсједник Ибрахимовић сазову Скупштину на сједницу, то би био нелегалан акт, односно кршење Устава и Пословника Скупштине. Прецизније, то би био нелегалан чин и кршење Устава (члан 10 став 2 – „Свако је дужан да се придржава Устава и закона“ и, већ цитирани, члан 89 став 2) и Пословника Скупштине. Таква сједница би се, правно, сматрала непостојећом, а евентуалне одлуке односно општи и појединачни правни акти који би се на таквој сједници „донијели“ не би имали правно дејство.
Нелегалним сазивањем Скупштине на сједницу потпредсједница Бошњак или потпредсједник Ибрахимовић починили би и кривично дјело Злоупотребе службеног положаја из члана 416 став Кривичног законика, који гласи:
„Службено лице које противправним искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом корист, другом нанесе штету или теже повриједи права другог, казниће се затвором од шест мјесеци до пет година.“
Наиме, својство службеног лица има и потпредсједник Скупштине, као изабрани функционер органа државне (законодавне) власти. Под инкриминисаним радњама извршења овог кривичног дјела, по правној теорији и судској пракси, сматрају се и „кршење закона и других прописа“, „доношење незаконитих аката“ и „предузимање незаконитих поступака“.
Шта је једино решење?
Очито је да Скупштина не може функционисати на легалан начин, у складу са Уставом и Пословником. Зато не преостаје ништа друго до распуштања Скупштине, у складу са чланом 92 ставом 2 Устава, (Распуштање Скупштине), који гласи:
„Ако Скупштина дуже вријеме не обавља дужности утврђене Уставом, Влада може, пошто саслуша (необавезујуће – М.Г.) мишљење предсједника Скупштине и предсједника клубова посланика у Скупштини, распустити Скупштину“.
По ставу 4 истог члана, „Предсједник Црне Горе расписује изборе првог наредног дана по распуштању Скупштине.“
Милан Гајовић, Подгорица
21.април 2022.године