„Признање геноцида“ постала је нека врста улазнице у европско, грађанско друштво, деперсонилизација смрти у којој је врисак важнији од бола – искреног бола за другим, за туђом колективном несрећом. А ако бисмо сви у један глас „завапили“; геноцид је, да ли би потом престало међусобно гоњење и да ли би тиме мртви били опојани за свагда? Да ли би? Или би потом, опет, многи рекли; лажете, не мислите тако. То кажете да бисмо вас оставили на миру. Ви немате право да говорите о геноциду?
Пише: Горан Даниловић
Како смо ми крваво глупи и крваво јадни.
Како смо ми уопште пристали на ово раскубање мртвих у своју корист?
Ни једно међусобно тјерање и истребљење нисмо започели, а да нас рука са стране није подстакла, да нам нису доставили оруђа и оружја, да нису били распоређени по трибинима са којих се могао прегледно пратити какав крвави балкански пир. Ипак, најужасније колективне смрти које је запамтио наш „овдашњи свијет“ приредили су нам њихови царски војници, нихов wестерн wорлд који нас је доживљавао као сувишне безначајне бројеве. Приијетећи смо се множили у предворју њихових царстава.
Никада нису судили себи, али зато јесу нама обезбјеђујући да се никада не измиримо. Ако би се онако словенски заборављали слиједило би ново подстрекавање у којем би несрећни Балканци били гурнути у нови амбис.
Зато данас није довољно, и нијеси човјек него пас, ако кажеш да је у Сребреници почињен страшан злочин, ужасан масакр. Није, јер то није тражени одговор.
Није довољно ни да заридаш над том трагедијом ужаса, да искрено зажалиш и сјетиш се убијених људи у молитви – убијених без суђења и пресуде, убијених свирепо и на вјечну срамоту свих који су то омогућили и извршили. Није довољно да закукаш у своје име и у име народа којему је појединачни зликовачки разврат морао бити утиснут на колективни биљег. Није довољно да кажеш да тај који је пуцао и истребљивао претходно поробљене, који их је гомилао на хумке: није био српски него ђавољи војник.
Није довољно да осјетиш бол, кривицу и срамоту, да осудиш, ако то не урадиш по обрасцу са нових царских дворова.
Није довољно ништа од тога и овога, јер се не броји да жалиш и тугујеш за туђим гробовима ако не кажеш „био је геноцид“! А шта уморенима значи то што ће политичар данас рећи да је у Сребреници почињен геноцид, а да ни јуче ни сјутра његово срце неће бити такнуто злочином? Ништа!
„Признање геноцида“ постала је нека врста улазнице у европско, грађанско друштво, депероснилизација смрти у којој је врисак важнији од бола – искреног бола за другим, за туђом колективном несрећом. А ако бисмо сви у један глас „завапили“; геноцид је, да ли би потом престало међусобно гоњење и да ли би тиме мртви били опојани за свагда? Да ли би? Или би потом, опет, многи рекли; лажете, не мислите тако. То кажете да бисмо вас оставили на миру. Ви немате право да говорите о геноциду?
Је ли масакр попут сребреничког, или који већи и страшнији од њега, мањи ако није судски оглашен геноцидом? Је ли мањи ако нема званичне пресуде Хашког трибунала који је на наше очи ослободио више злочинаца него што их је осудио?
Је ли мањи злочин ако у неком историјском тренутку није постојао политички интерес да се ужаси осуде?
Јесу ли највећи злочини они који су пресуђени?
Ако је тако онда је човјечанство безбрижно.
Ако је тако, мии у региону, већ смо спасени.
Тако би , ваљда, Срби лагодније могли посматрати своје „дуго путовање између клања и орања“.
Нестаће из нас прапотопска туга и историјска истина да смо вјековима живјели у геноциду, да смо се ослобађали под геноцидом, да су најузвишенији тренуци нашег народног подвига били само слава побјеглих испод системског истребљивања.
Биће мања туга коју носимо у генима ако нам објасне да то нису били геноциди него само недовршени масакри из којих су преживјели, за утјеху, проглашени побједницима?
Хоће ли нас коначно и икада с оних крвавих трибина утјешити каквом год пресудом да су нам само дератизовали који милион сународника, али да нису били намјерени на све милионе нас?
Бол другога могу разумјети само кроз свој бол, и туђе туге само кроз своје. Жалим за човјеком, осјећам ужас и стид над судбином појединца и народа. За Јеврејем, Јерменом, Бошњаком, ридам оном истом тугом којом се разлажем у ништа за јасеновачким мученицима, за дјецом из Шумарица и голобрадим момцима расутим по стратиштима ослобођене Словеније.
Да, признајем и колективну кривицу ако ћете ме оставити на миру, ако вам због властите крваве савјести треба моје признање.
Поистовјетите са злочинцима без вјере и нације, пристајем.
Распните, само да престане ово раскубање смрти за дневну политичку идентификацију?
Пристајем, само ме једном и за свагда заобиђите с рангирањем злочина по хашкој љествици на којој су Анте Готовина и Насер Орић слободни људи и национални хероји.
Професор Гидеон Грајф нема шта да тражи у овом свијету лажи, изабраних туга и пробраних злочина. Нажалост, никада неће бити другачије јер смо ми крваво глупи и крвавије јадни, трговци очајем и туђим болом који потире свако властито туговање.
ИН4С