Ко би рекао да мурве (дудови) имају икакве везе са ЕУ? Одговоре, како и зашто има, треба тражити на Западном Балкану – ми се у те мурве сасвим разумијемо
15. октобра 2007. Црна Гора је потписала споразум о стабилизацији и придруживању, наредне, 15. децембра, поднијела формални захтјев за чланство, а сљедеће је Мирослав Момчиловић снимио чудесан филм.
Данас смо ту гдје јесмо. Након петнаест година све је и даље непознаница а понајвише то хоћемо ли уопште ући у Унију, с којом се преговарало у почетку, или ћемо бити смјештени у неко припратно одјељење налик Чистилишту?
Сјајни Петар Божовић у поменутом Момчиловићевом филму „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи“, као доктор за љубавне проблеме, у невјероватном крешенду дијалога који је заправо монолог овако тјеши колегу Гордана Кичића: „и пете недјеље ствар почиње да се ломиии или се обесиш, ил’ наставиш даље. Ако решиш да живиш; два вињака, један депрозепам, на свака три сата…И после петнаест година ти буде боље.“
Ова терапија посве је пресликани усуд наших евро интеграција. Петнаест дугих година траје наше путовање у одабрано друштво, а тај воз без возног реда који је стајао и стајао у свакој станици, па и на отвореној прузи, предводила је наша Црна Гора и њена европски омиљена власт.
За то вријеме крала се држава и шверцовало све што је могло да се стрпа у контејнере, бродове, хангаре, силосе, на глисере, у јахте, у џакове, у пословнике о раду, законе, измјене и допуне истих, у аскове, дрије, судове и тужилаштва. За то вријеме створена је каста супер богатих којој су мурве (дудови) зријевали кад год је требало и каста губитника у процесу осамостаљења којима је дуд исто што и уд.
Као предсједник Владе, или као предсједник државе, Ђукановић је све вријеме машиновођа, али и керовођа у свакој прилици у којој је требало нахушкати ловачке и ломачке керове на кочничаре путешествија и вјештице што нам бацају учине и тоноте на пут успјеха и славе. Занимљиво је да су на очиглед Европске уније у првом вагону они који су први обрнули своја идеолошка и политичка опредјељења, они који су први милион обрнули по балканским правилима, они који су први довели Русе и последњи обријали Стаљинове бркове.
Занимљиво је да Бриселу, такозваној трулој буржоазији из Манифеста и Капитала, никада то није пресудно сметало, напротив, одговарало им је да имају буљук свега и свачега и „буљукбаше“ спремне да погину за Копенхашка документа и процес, вјерујући да се ради о врелом животу у главном граду Данске у дане викенда.
Е, та Данска, Француска и Холандија рекле су, не тако давно, стоп Албанији и Сјеверној Македонији, па смо ми из Црне Горе за њих, у процесу придруживања, скоро запад Западног Балкана још мало па скоро као Украјина. Сада, када Зеленски притиска да због његових заслуга на фронту, Кијев по убрзаној процедури укрка у Брисел, када је све теже стићи до Домбаса, а камоли до Москве, Холанђани би да скину вео, или бурку, са албанског и сјеверно-македонског напредовања не би ли се ухватио неки ред у зријевању дудова. Ништа од тога, јер се браћа Бугари понашају „недопустиво идентитески“ отприлике као Хрватска академија знаности и умјетности према Црној Гори и Србији. Дакле, тек смо почели!
Неподношљива преварантска сличност, међутим, понајприје се раширила међу елитама које су од почетка предводиле евро интеграције, гдје год. Свјеже избријани џет сет огуљених бољшевичких петокрака и набријан Шумановом (преподобном) заоставштином, убјеђивао је, ево деценијама, пролетере свих наших земаља „да пете недеље ствар почиње да се ломи, или се обесиш ил’ наставиш даље“! Управо ће хиљадита недјеља од како су људи добили овај избор и, заиста, многи су „необешени“!
Него, како рече Петар Божовић „после петнаест година буде ти боље“!
Имамо се, дакле, чему надати. Сад је ваљда то преломно вријеме што се види и по актуелизацији Отвореног Балкана. Али, авај. Нажалост, таман када се обичан свијет, пролетери и пролетерке, обрадују неком интегрисању, па и са Албанијом, када ненаоружани пропутимо до Скадра на гамборе, дивље ораде и питоме конобаре, наша увозничка елита повуче ручну и каже: „то је замка Српског света“! Жали Боже онолико српских глава узалуд изгубљених уз скадарску главицу, а данас све Српски Свет од Кроје и Куманова, па до Неготинске Крајине. Луди Краљ Никола није имао тај филинг према софт пауер политици.
Свакако, дуго је до мурава. Елиту, што је открила тајну овог чудесног дрвета, тек што смо промијенили, вратили су – да нас спаси, наравно. Дакако, вратили су их они исти бриселски мурвоједи који су се навикли на наше набријане Европљане.
Узалуд подупирање Отвореног Балкана и од стране Вархељија, сумњивог Мађара, потпора од несумњивог Ескобара и добричине Џордза Сороша, наша елита се навикла да увози и царини, а не да се „беси“ или лијечи са два вињака и једним депрозепамом. То је за пролетере. Мада, и они ће ускоро добити нову шансу – легализација марихуане у медицинске сврхе?
Четури стабљике по домаћинству, домаћинстава ће бити колико буде требало, и умјесто да јуримо ка другој европско лиги дојуриће она код нас. Дуже је до мурава него до марихуане, а пролетерима, као и увијек, дуд!
Чекајте нас, ми сигурно нећемо доћи!
Пише: Горан Даниловић