Јесу ли пречи брат од тетке, кум, комшија и браћа по бабине линије , који у задњи час „намирисаше“ промјене, па нас све преко пуне „линије“ претекоше и улећеше на терен

Пише: Сања Томовић

Ахтунг!Ахтунг!Викао је Радосав ономад док учијаше њемачки. Овако почех, можда се боље чујем. Неки дан нас на Скупштини „просвијетли“ млађани политичар ,сад већ опозиционар и пита се како ћемо радити? Ми немамо раднога искуства? Једно је бити „амеба“ па ,цио живот бити демагог, и немати радне навике, а нешто сасвим друго имати радне навике и жељети да радиш и да учиш.

Хммм ! А како да га имам? Још као дијете ја сам запамтила, да ми зато што се не „уклапамо“  одабрани смо да будемо ван терена , тј. да нас терен никад не може препознати и да са тим Крстом морамо живјети до краја ,али… Догодила се слобода. Дочекасмо својих пет минута, не освете, не славе, већ само правде. Врло актуелна ових дана Персона Нон Грата, то сам била ја и слични мени, свих ових деценија. Други период не памтим, мада искрено никад ми није било јасно, зашто нас власт не разумије да не кажем не воли, јер ми само хоћемо живот и слободу? Е, па зализани правниче или већ које си професије, не знам, видим да си добар у одбрани вође и свога „права“ да демагогијом добијеш плату. Вама је почетак и крај политика, за разлику од мене и мени сличних које западе назахвална дужност, да буду увијек на погрешној страни историје, те смо тако радили све и свашта, све часно и поштено, одирући кичму, али је не савијајући, велика „мана“ и недостатак „референци“  нисмо знали, нисмо хтјели да климоглавимо, и тако ми немамо како нам ти велиш радно искуство. А како да га имам? Гдје год дођем, ја сам неподобна, превише квалификована, недовољно референци на терену и тако у круг.  Док сте ви са купљеним дипломама ухљеби за плату се „снашли“, све по бабу и по стричевима, засједосте и сад нама држите слово, како ми ништа не знамо и не можемо. Знамо и можемо и хоћемо, за разлику од вас већ смо у предности, јер смо поштени и часни, навикли да живимо од свога рада, не да туђе отимамо и крчмимо . Истина је да не можемо бити тако „способни“ као ви. Да од једне дивне и богате земље, пуне паметних и честитих људи направимо пустињу за раднике, али „рај“ за вас и ваше, јер ви сте предодређени да будете вјечити владари, јер Црна Гора то сте ви. Неће бити тако. Све покрадосте, све отесте, вазда вам је мало било и увијек сте били гладни. Покушавали сте нас сломити комплексима да ништа не знамо и ништа не вриједимо, јер гдје год дођемо тамо нас „дочека“ неко ко једва и пола азбуке зна, да нам док турпија нокте или чита шта се дешава са старлетама, каже да немамо право и да за нас нема мјеста. Шта год и како год да би човјек реаговао на неправду, ви сте то повезивали са мржњом према отаџбини.

Није истина да мрзимо Црну Гору, но само не знамо и не желимо да је крадемо, да лажемо и да варамо. Ми једноставно нисмо преваранти. Не би ваљало да сад људи попут мене, који су све ово носили и трпили, платили и стомаком и бубрезима буду „заборављени“  и опет буду нигдје. Ја желим посао, желим да овдје живим, не да после свега опет морам у печалбу, јер онда је сва ова наша мука и борба била узалудна да не кажем јалова. Да не би било пречи је брат од тетке, кум, комшија и браћа по бабине линије , који у задњи час „намирисаше“ промјене, па нас све преко пуне „траке“ претекоше и улећеше опет на терен, престројише се, “ покајаше“ се и ми опет ништа, јер је то њихово „кајање“ по дубини, ширини и хоризонтали важније од моје обесправљености 30 година. Није истина да нисам способна да радим оно за шта сам се школовала, ја сам своју диплому зарадила нисам је купила, не би ваљало да прелетачи буду пречи од нас. Не занимају мене ничије родбинске или било које друге везе, ја сам прва међу једнакима и тражим своје основно људско право право на рад и достојанствен живот. Ја сам, нажалост само једна од многих. Ово моје Ја,изгледа усамљено на папиру, али знајте да су у њему сливене хиљаде душа  и судбина, које су предуго живјеле као нико  да би више икада допустиле да њихово „ја“  падне у заборав. Знамо да сте мудри и да неке ствари свјетлост дана и ухо јавности не трпи, али ово сада је тест и проба пред историјом, пред свеукупним  људским достојанством.