Шуковић: Много хучиш Дритане

Дарко Шуковић

“Ако кваче као патка, хода као патка и изгледа као патка, онда је то – патка“, каже стара енглеска пословица. А, ако хода као Чарли Чаплин и гестикулира као Шарлова инспирација за “Великог диктатора”, онда је то – Дритан Абазовић. Стварно, откако је Војислав Шешељ освојио Раковицу, нико није стварао толико буке на политичкој сцени као предсједник ГП УРА, пошто је, захваљујући успјеху “рускоколонашког” ДФ, постао политички “гаме цхангер” и амбијентални “освјеживач” у Црној Гори.

Сула Радов каже: “ђе много хучи, плитко је”. Кредо је из времена “традиционалне” Црне Горе па му Дритан не би смио манисати, ако жели да и даље буде вољени “албански четник” коалиционих партнера. Но, тим се прије намеће питање: који је враг шефу безбједносног сектора што онолико ларма по Скупштини, на прес конференцијама, у интервјуима… кад су носиоци те функције баждарени да “говоре тихо и носе велику батину”?!

Хучи ли Дритан навелико јер му је батина мала? Ако је, уопште, држи у рукама? Након постављења на чело АНБ адвоката за “ВИП” клијенте: попове, “кавчане” и Марка Царевића, Абазовић је још морао да Дејана Вукшића похвали као добро рјешење за ту позицију. Показавши, још једном, импресивну способност да очас заборави принципе којима се до јуче бусао пред црногорском јавношћу. Сликовито казано: даш наркоману да ради трећу смјену у апотеци – и то прогласиш за кадровски “бинго”. Амфилохије је за ту врсту брзог заборава користио метафору “мувље памћење”. Амин и за неку његову ријеч.

Лишен (барем дуге) батине, Дритан као да покушава да се наметне децибелима, надимањем и гранањем рукама. Никако му, међутим, не успијева да остави утисак опасног момка. Засад, то много боље иде чувеном Предрагу Ивановићу из Будве, који је уграбио да патентира ту врсту политичког израза, па потпредсједник Владе ризикује да постане лоша копија локалног комуналца. У сваком случају, Дритан се односом према Кенани Струјић Харбић и Љуиђу Шкрељи легитимисао као политичар оперисан од елементарне пристојности и савршено предиспониран мушкарац да се појам витештво никад не изговори у истој реченици са његовим именом.

Можда Дритану Абазовићу није циљ да испрепада баш половину Црне Горе. Ваљда зна да историја не познаје таквога подвижника, а, истовремено, нуди му као подуку судбину оних који су имали такве претензије? Можда само, пубертетски понесен, хоће да оправда новокомпоновани термин “дританизација”, тако што ће да помете оне којима је сам фасциниран и да обесхрабри оне који јавно коментаришу карикатуралност његовог понашања и бескарактерност његове политике? И, приде, прежи да “грчком сценарију” изложи медијске куће у које нема петљу да оде или је на њих киван што су, кад се преварио да им се одазове, показале колико је недорастао изазовима пред којима се нашао.

И он и његова ГП УРА. Лидер и партија која је подршком Јовану Вучуровићу изгубила, не само право да погледа у очи било ком Бошњаку, него и да о себи говори у контексту афирмисања људскости. Ехеј, човјече, гласати за фана Ратка Младића и негатора геноцида, а себе представљати као о грађанску дружину, па се још издавати за моралну громаду и гаранта владавине права… Ураши, с том шупљом причом немојте даље од пола седам и четири ес.

Је ли сврха оноликог вокалног напињања и дучеовског подизања браде, да се спријечи пропитивање “европске” поруке о недопустивости пребројавања крвних зрнаца? Која би била пун погодак да је потпредсједник Владе њоме гађао у чело свога премијера. Здравка СПЦ Кривокапића, који је пажљиво пребројао крвна зрнца сваком апостолу, прије него их је припустио у свој кабинет. И, сад, Дритан, нехотице уоквирујући слику о себи као новом Сејду Бајрамовићу или Рахману Морини, држи грађанску вакелу онима који констатују да је члан владе коју аутентични коритар и тв-фашиста Александар Раковић фали због тога што је трећа српска у региону!

Није се у претходна три мјесеца овај доктор политикологије просипао само на цивилизацијским питањима. Кад неко с његове позиције поручује да га не интересује 1918, не показује тиме колико је прогресиван, него колико не разумије друштво у којем живи и државу којом му је допало да управља. Јер, свако са двије функционалне ганглије за политику види да је гро проблема у којима се и данас копрца Црна Гора, укоријењен у ту мрачну годину. Уз то, не постоји теза коју је стварност толико разорила као што је ону о процвату економије као лијеку за копање по идентитетским ранама. Но, изгледа да се лако памти, па лидер Уре и његови побочници јашу немилице на њој, док им се на лицу чита самоувјереност типична за људе једне књиге.

Можда Дритан Абазовић, ипак, није до краја штетован за политику, али ђелује опасно погубљен. Његово неконтролисано понашање само је посљедица интимне спознаје и дубоке фрустрације што је за 100 дана прошао пут од побједника до пајаца. Зато му, и за његово добро, док још није прешао црту након које му нема повратка, треба скренути пажњу на суштину, на оно што се не може забашурити никаквом дреком и „хеликоптерима“ са говорнице. На одлуке које долазе и посљедице којима неће бити потребно тумачење: биће апсолутно јасне и историјске (шта да се ради, биће такве па се мора употријебити та, Ури мрска ријеч).

Петпарачка је манипулација за површне иностране и оштећене домаће мозгове, поређење наших цркава и манастира са приватном кућом коју држава хоће да отме власнику и поклони другоме. Здравко Кривокапић можда и вјерује да је тако? Што да не, кад човјек свједочи да се планине помјерају интактно, можда га је Лепосавић увјерио да мудро збори кад ортаку Вархељију продаје такву лаж. Премијер је, уосталом, из тог филма, вјерски фанатик за кога држава постоји да би сервисирала цркву. Изгубљен случај за секуларност и тачка!

Дритану Абазовићу се, ипак, данас и сваког наредног дана, мора цртати једноставна и ултимативна истина: измјенама Закона о слободи вјероисповијести историјска баштина државе Црне Горе постаје власништво државе Србије!!! Јер, Митрополија црногорско-приморска само је једна од епархија Српске православне цркве. А СПЦ је црква државе Србије, са сједиштем у Београду! Све што припада МЦП, припада СПЦ, а тиме, аутоматски и Републици Србији!!! Крај.

Нема, дакле, алибија у незнању! Ни За Дритана, ни за Филипа, ни за Божену, ни за Алексу Бечића, ни за Владимира Јоковића… Онога момента кад притисну тастер или подигну руку “ЗА” измјене Закона о слободи вјероисповијести, са умишљајем ће починити злочин против државе Црне Горе и предати оно највриједније што има Србији.

За такве одлуке не суде гласачи. Таквим одлукама суди историја!

Зато, баталите инфериорне пошалице о томе како црногорске цркве и манастире нико неће понијети за Србију. Оставите их Емилу Лабудовићу да њима покрива вашу голотињу са екрана Јавног сервиса, чим га “ослободите”.

Претходно, ваљало би да они које је запало да одлучују, имају на уму још нешто: ви, запјенушани борци против черечења државне имовине, лелекачи над четири милијарде дуга, можете предати Београду највриједније што имамо, поклонити Србији непроцјењива свједочанства нашега постојања. Али о судбини Црне Горе не одлучује глас било којега посланика, ни Филипа Аџића, ни Божене Јелушић, нити неког трећег „Црногорца“ у редовима парламентарне већине. О судбини Црне Горе одлучује однос снага између оних којима је она једина држава и оних којима је резервни положај или монета за поткусуривање. Зато, упркос апелима и петицијама, Филип Аџић и сви остали посланици, а поготово Алекса Бечић, одлучују, само о једном тренутку црногорске историје. Није питање да ли ће Црна Гора опстати, него да ли ће некога посланика ове Скупштине 2121. помињати као што се данас помиње Саво Фатић.

Ето, то је, заправо, права тема за све, па и за потпредсједника Дритана. Зато, умјесто што покушава да препадне Црногорце ослобођењем, боље би било да Дритан Абазовић поради на проблему властитог страха и узрока евентуално лимитиране своје слободе. Можда још није касно да батали понашање и политику због које се, ево три мјесеца, наши Албанци, ни криви ни дужни, извињавају Црногорцима

CdM