Косово је света земља, сваки педаљ натопљен је крвљу. Тамо је наша колијевка, одатле су наши коријени, тамо су гинули наши јунаци кроз вјекове до данашњег дана. Да ране нису зарасле и да ће у нашим срцима куцати срца јунака од Косовског боја до Кошара, да њихова борба није била узалудна, да њихова имена увијек буду на нашим уснама потрудили су се пријатељи прерано страдалог витеза, Предрага Пеђе Леовца из Пљеваља.
Уочи годишњице смрти овог јунака пјесма “Знаш ли рећи ко је Пеђа“ коју је написао његов пријатељ Александар Тошић добила је и екранизацију. Александар је окупио екипу која је снимила пјесму и спот, за коју смо сигурни да ће наћи пут до вашег срца. Пјесму је извела млада пјевачица Етно музике Бранка Зечевић, на музику Олге Јанковић. Аранжман су радили Александар Саша Маговчевић и Ненад Грковић. Режију, камеру и монтажу радио је Иванград Студио, док су у споту глумили Давор Ајдуковић, Павле Леовац, Мирослав Газдић, Милан Шљивић, Видан Вемић, Предраг Драгаш.
У споту учествовали и Пеђини родитељи, мајка Милица и отац Миле, као и Пеђин брат Павле.
Владимир Шћекић, власник Иванград Студија из Берана казао је за наш портал да му је била част што је био дио екипе која је учествовала у реализацији овог пројекта, и да је поносан што ће спот који је његових руку дјело сачувати успомену на овог великог јунака.
Предраг Пеђа Леовац (1975-1999) након завршетка гимназије у родним Пљевљима, уписује Војну академију у Београду. По заврешетку Академије, војнички пут га води на свето Косово. Бива распоређен у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон. На земљи на којој је српска историја добила свој смисао, земљи на којој српско срце најјаче куца, млади потпоручник стасавао је у витеза свога рода, достојног славе српског оружја и части српског имена. Пеђину људску величину најбоље нам описују ријечи његових другова: „ПЕЂА ЈЕ БИО НАША САВЈЕСТ!“ Какав човјек, такав и јунак – једном ријечју ВИТЕЗ! Након што је рањен на Свету Петку 1998. године, Пеђа је превезен у Београд на ВМА, гдје му је констатован троструки прелом вилице. Иако од последица рањавања није могао ни да се храни нити да говори, Пеђа је инсистирао да се врати кући у родна Пљевља, а своју жељу исписао је на цједуљици и предао своме оцу Милу, који је дошао да га обиђе.
Вративши се у свој завичај, хранећи се на сламчицу, Пеђа почиње да прикупља снагу, како би се вратио својим друговима на нашем Космету. Недовољно опорављен, напушта свој дом у фебруару 1999 године. На растунку, мајци Милици обећава да ће, уколико се икад врати, кући дојахати на бијелом коњу. Вративши се својој војсци, прво је од надређиних тражио пушку коју је носио приликом рањавања. Како је она била остала у минском пољу, Пеђи је понуђена друга пушка. Он је то одбио, вратио се у неочишћено минско поље и тамо пронашао своју пушку! Са том пушком је и погинуо 14. априла 1999. године, при покушају заузимања врха Маја Глава. Имао је 23 године и 4 мјесеца. У тренутку погибије, Пеђа је око врата носио ланчић који је био родитељски поклон. На ланчићу су се налазили крстић и мала икона Пресвете Богородице. Снајперски хитац, који је Пеђу кроз смрт послао у вјечност, прекинуо је тај ланчић, који је био Пеђина последња одбрана… Када су после Пеђине смрти допремљене његове ствари, отац Миле је у корици ратне забиљешке свога сина пронашао 340 марака, на којима је било назначено „ЗА НЕ ДАЈ БОЖЕ“. То је био новац који је отац Миле дао Пеђи када је кренуо на Војну академију. Дакле, прошло је пуних 5 година а да нити један једини фенинг тог новца Пеђа није потрошио.
За свог кратког али великог живота, Пеђа је заслужио Орден за заслуге у одбрани и безбједности I степена.