Одлуком Скупштине Црне Горе на сједници од 30. септембра 2022. године о одбијању предлога за разрјешење предсједнице Скупштине Црне Горе Данијеле Ђуровић у потпуности је очуван законодавни и уставни капацитет Скупштине, као темељне институције у држави, али и достојанство и гаранција опстанка и одрживости цијелог система, рекао је адвокат Далибор Каварић.
Он наводи да је актуелна предсједница мјесто које покрива, али и Скупштину Црне Горе, промовисала и приказала у најбољем могућем свијетлу, истовремено примјењујући све односне правне прописе у оптималном временском и легислативном окриву. Каже да је испунила циљ успостављања редовног стања у уставном поретку државе, са текућим процесима именовања и постављања недостајућих судија и чланова тијела судске власти који су процеси у току.
„У потпуности је нејасан и аутодеструктиван приступ појединих политичких субјеката и посланика, који су покушали да доведу државу у ванредно стање, да изазову кризу још и законодавне гране власти, аутистично пренебрегавајући чињеницу да имамо озбиљну кризу преостале двије гране власти у земљи: судске и извршне. Да имамо ванредни институционални статус, у коме је изгласано неповјерење Влади као извршној власти, стање в.д. предсједника Врховног суда, в.д. предсједника Уставног суда, непостојања довољног броја судија и кворума у Уставном суду, в.д. стања Врховног државног тужиоца и непостојања кворума у Судском савјету Врховног суда. Ко, елементарно разуман, може у овако осјетљивом моменту и помислити да би му било „корисно“ да се интензивира институционални хаос и да се постигне парализа цијелог државног система власти и администрирања“, навео је Каварић.
Он сматра да се при овоме не смије заборавити на веома осјетљиво друштвено стање борбе државе са међународним криминалним нарко бандама, ради чега би потенцијално, даље слабљење институција очекивано довело и до угрожавања националне безбједности, капитулације државе пред организованим криминалним групама. Такође, истиче, и угрожавања живота и здравља људи, наприје судија, тужилаца и полицијских службеника као бораца на првој линији одбране у борби против криминала, али, затим, и живота и здравља свих грађана Црне Горе јер би се стекао утисак стања слабости и рањивости система.
„Подсјећам, иако је општепознато, да није било потребе ни за острашћеном и безвизионом смјеном премијера Абазовића и његове Владе, а да аутори таквог пројекта нису унапријед понудили алтернативу свом, веома ризичном науму, при чему се реконструкцијом Владе премијера Абазовића (20. август) могао у потпуности постићи циљ коме се наводно тежило његовом смјеном“, каже Каварић.
Како је рекао, да не буде дилеме, у односу на кључна питања – разрјешење предсједника Црне Горе и распуштање Скупштине, треба знати да је у парламентарним демократијама са републиканским обликом уређења држава извор највишег легислативног суверенитета и законодавног капацитета и уједно извор највише државне власти када је у питању тумачење и доношење Устава, закона и других прописа.
„Црна Гора није ни држава са предсједничким обликом уређења, нити парламентарна монархија, због чега предсједник државе нема овлашћења која покушава манифествовати када пријети да „указом“ распусти Скупштину Црне Горе. Распуштање Скупштине је прописано чланом 92 Устава Црне Горе: „Скупштина се распушта ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара, ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом и указом предсједника Црне Горе“. Међутим, овдје се губи из вида од стране предсједника да Скупштина Црне Горе уредно ради и обавља све своје дужности, као што се губи из вида и да „указ“ предсједника није конститутивни, већ само декларативни правни акт“, цијени Каварић.
Тим актом, наводи, он потврђује опште или појединачне правне акте које су већ у законом прописаној процедури донијели други органи.
„Доказ за ово је ситуација са доношењем закона које предсједник потврђује указом, али то што предјседник указом потврђује законе не значи да предсједник има уставни капацитет и овлашћења да доноси саме законе. Дозвољавањем предсједнику да „распушта Скупштину“ дозволио би се уставни пуч, јер би се на тај начин мимо Устава и закона предсједнику дала императорска, краљевска овлашћења која краљеви више немају ни у уставним монархијама. Осим овога, предсједник државе је у несумњивом и неоспорном уставном преступу јер одбија да испуњава своје уставне надлежности тиме што одбија да повјери мандат посланику – лицу кога је потребна скупштинска већина делегирала за функцију мандатара, на тај начин производећи хибридну политичку и институционалну кризу и покушавајући да политички програм своје партије пласира злоупотребом државне функције и државних институција“, нагласио је Каварић.