“Очигледно је да у причу у чији се центар полаже наводни геноцид у Сребреници не вјерују они који то највише заступају па су им непрестано потребне разне врсте потврда да се то десило. Свима нам је јасно да у једном грађанском рату у бившој СР Босни и Херцеговини који је вођен по основу националних и вјерских подјела и у ком је страдало 2-3% укупног становништва, дакле негдје око 100 хиљада људи, од чега су према неким процјенама близу 60% чинили војници, није могуће говорити о геноциду, иако постоје злочини који су почињени са различитих страна и жртве тих злочина. Чинити неке од тих жртава посебнијим или давати њиховој жртви већи значај него неким другима једноставно није праведно. Ваља подсјетити да је у истом том времену 1994. године у Руанди побијена једна трећина односно милион Тутса што недвосмислено представља геноцид“, рекао је Ковачевић.
Он подсјећа да је борба српског народа у грађанском рату у БиХ деведесетих била највише вођена са циљем „да се над нашим народом не понови геноцид који су у Другом свјетском извршили у Независној држави Хрватској“.
“Управо причом о наводном геноциду у Сребреници неко покушава да сакрије истину да је од свих народа у бившој Југославији једино српски народ прошао кроз искуство геноцида. Такође, том причом желе се прекрити године турске владавине на овом простору у којима су Срби хришћани били прогањани на разне начине, мучени, убијани и чак плаћали данак у крви. Логиком оних који предлажу ову резолуцију могли смо и ми тражити да се осуди турско узимање данка у крви Србима јер се на такав начин систематски слабио српски народ. Да не говоримо о томе колико је само злочина било у вјековима османске владавине овим просторима а да ништа од тога није осуђено у парламентима овдашњих држава“, истакао је он.
На самом крају, наставља Ковачевић, како да се у Црној Гори бавимо у парламенту Сребреницом а да се претходно нисмо бавили Јасеновцем, Олујом, Братунцем, Пивом, Великом, Голим отоком, јамама са костима наших рођака и кумова у околини Никшића и на другим мјестима.
“Зашто да само Сребреница поред толико мука и страдања добије мјесто у некој резолуцији или декларацији. Јасно је да су у питању покушаји политичког притиска и идеологизација кривице српског народа за наводни геноцид у Сребреници. Што ће у крајњем рећи да истина о тим дешавањима није никоме од њих важна. Важно им је да нађу нове кривце у свакој генерацији. Па тако хоће и од мене да траже да признам оно што нисам урадио. Ако желимо да сачувамо могућност да једнога дана сви заједно спознамо истину о свему томе наша је дужност да овакве иницијативе одбијемо или се о њима негативно изјаснимо”, закључио је посланик ДФ-а Марко Ковачевић.
ИН4С