Тридесет задњих година у Црној Гори нас дијеле на све могуће начине, по вјери, нацији, језику, која нам је застава, да ли си као против или за Црну Гору. Дијеле нас, само да би владали дуже и да би узели од нас што више. И поред свих могућих подјела, нијесу нас успјели посвађати, нијесмо ударили брат на брата. Нијесмо и ако је било оних које су то прижељкивали. Данас на дан када ово пишем у Црној Гори за православни народ постоји само једна подјела, све друге су заборављене, све друге су пале у воду. Подијелили смо се на крст и пендрек. Данас се православац у Црној Гори, на улици, бори се за своју вјеру и за своју цркву, изражава свој бунт против неправде, жели да сачува своје, оно сто му од вајкада и припада. Бори се за своје свештенике, своју цркву и свој народ. Бори се за част, слободу, образ и да не укаља име својих предака. Само тако може се надати срећној будућности, само тако се можемо надати бољем сјутра. Без Бога ни преко прага, с Богом и преко мора.
На улици су све генерације од ђеце до стараца, носе свој крст и моле се Богу. Носећи крст они на својим леђима носе Црну Гору, ону честитост Црногораца, ону Божју љубав и онај српски инат и понос. Све оно што су генерације истих таквих бораца усадили у нашу крв и вјеру вјековима. За цркву није било страно ни главу дати ако је то требало, па данас на бранику такве Црне Горе стоји и ова омладина, која има храбрости да каже овом диктаторском и криминалном режиму, доста је не дамо светиње. Јер у славу својих предака, за своју вјеру, своје свештенике и своју цркву поносно носи крст.
Поносан сам данас на такве соколове који не склањају ни пред најездом и бруталним терором ових који су своје име ставили под пендрек. Па мјесто да су изабрали да служе великом Богу, изабрали су да се подчине последњем диктатору у Европи. Пендрек, средство принуде, како стручно кажу у полицији. Средство којим данашња власт жели да принуди православце да им се повинују. Да пљуну на себе и да постану као онај полицајац у оклопу, који на команду, бије свој народ. И док на једној страни имамо оне који се боре за крст и знају зашто то раде, на другој имамо оне који под фантомкама и с пендреком у руци, боре се за нешто, само ја не знам за шта? Шта је то што ти да право да узмеш пендрек и да удариш дјевојчицу Лару, од 16.година која брани свога брата. Има ли за једну сестру шта милије од брата? Или десет вас под пуном опремом бије једног момка, да ли се то зове храброст? Никада, док је Црне Горе и честитих Црногораца. Па и да је напао полицију, а сумњам, има ли образа код вас или као чопор паса кидишете на једног момка, немоћног и самог. Како вас бре није срамота? Како ће те сјутра погледати комшију у очи а знати да сте му сина или шћер крвнички тукли зарад интереса овакве криминалне власти. Та иста власт, ће ти за то нечасно дјело одужити платом, од 400 еура. Тих 400 еура је мјерило ваше људскости, јер ви нисте људи, ви сте марионете у рукама владајуће криминално-диктаторске врхушке. Сјутра када вас нека тјескоба притисне, а и ако образа немате ја се надам да вам се никада ништа лоше у животу неће десити, како ће те Богу име изговорити, те га за помоћ замолити, када сте његове следбенике крвнички тукли. Бојите ли се Бога? Не, чим овако на његове слуге ударате. Какве су то људске руке које могу привести једног владику Јоаникија? Тог поштеног и часног човјека. Ви га приводите а он вас благосиља. Боже, ја грешник те молим да их уразумиш. Нико није у Црној Гори умро од глади, баците те пендреке, станите уз народ, не брукај те претке и покољења. Јер никакав пендрек и никаква сила није јача од часнога крста.
А „господо“ из власти и полиције, из чије кухиње овај терор излази, не пријетите овом народу, доста му је муке ево тридесет година, но га ослободите, пустите ову земљу више да се извуче из ваших канџи. Зар вам није доста свега што сте узели и у своје дубоке џепове ставили? Не причајте нам приче, како нам здравље чувате, јер сте нам наше здравље, нашу младост, будућност, нашу животну егзистенцију задњих тридесет година угрозили, па нас не морате ни сада чувати када све ово вријеме нисте. Не пријетите нам батинама, јер није прије свега чојски, а и свака батина два краја има. Имамо право, устав нам гарантује, да се бунимо, право на вјеру, на слободу, имамо право и нећете нам га узети. И молим вас Богом једним, дозовите се памети, не дирајте нам цркву и ослободите нам владику и свештенство. Повуците овај срамни закон не будите издајници, зулумћари и тирани, не узимајте оно што није ваше никада било.
И имам да дам једну изјаву,
НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!
Јанко Плавшић