Пише: Дијана Ћоровић
Свака појава има свој крај. По сили природе дође вријеме када испливају на површину све неправде са којима се морамо суочити. Свједоци смо колико је замагљених и неразјашњених криминалних догађаја поткопало темељ Црне Горе. Управо таква владавина учинила је то да људи живе и страхују од невидљивог ударца. Међутим, многи грађани нијесу свјесни тога да у својој земљи не би смјели страховати. Многи грађани често кажу: “Ма не бавим се политиком, други нека воде бригу о томе!“. Јасно је да не могу сви да се баве политиком, али још јасније морамо бити свјесни да се политика владајућег режима развија преко нас. Ми, као грађани који живе под плаштом те политике, морамо знати шта подржавамо, а чему се противимо. Не можемо рећи да нас не занима то што сваког дана све више уредних грађана тражи по контејнерима храну и пресвлаку, као ни то што је све више локала које избјегавамо да не бисмо страдали од “лутајућег метка“… Да ли је то слобода коју нам политика ДПС-а пружа? Да ли смо ми дужни да страхујемо као грађани ове земље зато што челници у институцијама система не кажњавају криминалне преступнике који шире панику? Ширење панике, пак, је дошло до изражаја када су се почеле спроводити мјере заштите од коронавируса.
Стратегија новонасталох забрана о ширењу панике и кршењу мјера дала је могућност политици ДПС-а да манипулише грађанима ове земље. Тако смо имали прилике да видимо како су првенствено те мјере “кршила“ свештена лица. Све то се дешавало у циљу утјеривања страха. Јасно смо видјели колико су те мјере, предлагане од самих челника ДПС-а, биле уперене у цркву и православни народ који још не признаје наметнути закон о слободи вјероисповијести. Десило се заправо то да су самим тим поступцима открили свој страх од народа. Зато што је народ спремнији него икада изашао да се покаже у правом свјетлу православља када су затворили владику и свештенике. Нико није могао сузбити нити угушити повријеђену част једног чистог народа који не да светиње.
Чини се да су смјернице које је режим наметнуо свом грађанству склопиле мозаик који приказује крст из сваког угла. Сада, када гледају у тај крст открива се колико су малаксали и колико су изгубили повјерење свог народа. Може се подвући то да је кордон полиције надјачао мјештане Андријевице када је разбио блокаду на путу према Беранама, а самим тим је поставио још један крст вјерујућем народу који је у тој ситуацији јасно видио колико се народна воља угњетава . Може се малаксалост уочити и у тужбама које су уручене свештеним лицима у Беранама. Рекло би се да је танка линија измеђи малаксалости и страха сада када на сваки чин насиља народ покаже крст.
Како се лако можемо разумјети. Са једне стране постоје кордони наоружане полиције, а са друге стране голорук народ који кличе “Не дамо светиње!“. Не може се утријети вјера страхом, јер ко истински вјерује, тај се не плаши. Сада, рефлексијом крста страх прелази на другу страну. И то челнике ДПС-а подстиче на поновне мјере о забрани уласка српског становништва у Црну Гору. Јасно је то да би колоне у литијама биле још снажније и још отпорније уз неминовну подршку из Србије. Да ли је ДПС спреман да зарад власти ускрати својим грађанима право на вјеру и до које границе су истрајни у томе, показаће вријеме. Ипак, што је више могћности да се народ умири и остане достојанствен упркос провокацијама, крст слободе ће бити јачи, а рефлексија тог крста биће још већа малаксалост овог режима.