После приказивања документарног филма „Бранили смо светинје“ на Фејзбуку се огласио и први човјек Никшића, Марко Ковачевић, његово обраћање преносимо у цјелости.
Оно што се дефинитивно јавља као закључак после гледања вечерашњег филма Бранили смо светиње јесте да о литијама и ономе што им је претходило треба снимити серију са великим бројем епизода али да опет ни она не би гарантовала да ће сваки дио те приче бити обухваћен и освјетљен. А без сваког дијела те приче немамо цјелину а и најмањи њен дио је важан и битан.
Кроз вечерашњи филм освјетљен је и наглашен највише дио који се тицао периода који је био увод у литије које је организовала наша Српска православна црква. Филм је трајао мање од сат времена и Савез Срба из Црне Горе из Београда је изабрао да освјетли управо тај дио политичке борбе која је претходила литијама. Тај дио је урађен успјешно али сами филм није обухватио цјелокупну причу о литијама и то сами учесници те велике приче знају. Можда то није ни била намјера и то је свакако право самих аутора филма.
Ако погледамо уназад разнородна дјела која су се бавила литијама уочићемо да ни она нису могла да обухвате читаву причу и да смо увијек у њима могли наћи значајних недостатака. Једноставно смо немоћни да је обухватимо и смјестимо у било коју од тих форми.
Прича о литијама има онолико колико је било и учесника.
А да подсјетим устала је читава Црна Гора а подржале Србија, Српска и дијаспора. Свакоме од нас литије су биле изванредан и најчешће најзначајнији или међу најзначајнијим догађајима у животу. Самим тим свако је од нас понаособ склон да своју улогу види већом и значајнијом него што јесте а да нечију друго види мањом него што јесте. Али да у томе нисмо били сви заједно од тих улога не би било ништа. Деда за репу, баба за деду… Знате ту причу. У њој је небитно јесте ли деда или сте миш. А сви знамо ко је био Ђедо.
Зато овај филм вечерас освјетљава једну страну приче. Као што би неки мемоари које бих нпр. написао ја или неко други освјетљавали неку другу страну приче или исту из другог угла. И сигурно бих се о некога огријешио пишући их онако како сам осјећао, јер не осјећамо и не видимо сви исто и баш зато смо за цјелину приче потребни сви. А немају сви ни потребу да се више о томе изјашњавају. То не значи да они који о томе причају и желе да освјетле догађаје, из своје визуре јер се објективан ту бити не може, присвајају те догађаје само за себе или узимају заслуге само за себе.
Косовска битка је једна од најзначајнијих у нашем народу, вјероватно и најзначајнија… До нас су стигли само Лазарева жртва, Милошев подвиг, Бранковићева издаја за коју историографија каже да се није десила и још неколико епизода. То су оквири цјелине којој сви припадамо иако се та прича никада не може исписати и приказати до краја. И Шотрином филму нађено је доста мана. Али сви осјећамо да смо њен дио када неко само изговори: Косово, Свети Сава, литије… А у ствари све стаје у само једну ријеч: Христос! То име у бројним коментарима ове ноћи заборављамо. И њему хвала за све! А о литијама морамо причати и обавезу да то раде имају сви који су у томе учествовали и они који буду њихови потомци.
Само тако успјећемо да сачувамо највише што можемо од те дивне приче а њене оквире дефинисаће вријеме, како је то учињено и са судбоносном битком на Косову пољу. А у Царству небеском биће поменути сви који треба и тамо ничији овоземаљски суд, био казан кроз коментар на ФБ или кроз какав документарни филм неће бити важан до суда Онога који све види и једини праведно руководи.