Ја имам морално право ово да предложим, јер сам својевремено 2001.г. вратио Новембарску награду Цетиња, јер нијесам желио да моје име и презиме буде заједно са човјеком који је био оптужен за трговину дрогом
Пише: Јован Маркуш
Зар није мало морбидно да исти они који су се залагали да се отме имовина Цетињском манастиру и даље задржавају награду Повеља ,,Иван Црнојевић“ која је први у низу доказа о власништву Цетињског манастира?“
По мојем скромном мишљењу награду под овим називом треба да врате: Марко Шпадијер, Бранислав Ђага Мићуновић и Милорад Поповић.
Ја имам морално право ово да предложим, јер сам својевремено 2001.г. вратио Новембарску награду Цетиња, јер нијесам желио да моје име и презиме буде заједно са човјеком који је био оптужен за трговину дрогом.
Што садржи повеља Господара Ивана Црнојевића?
Најкраће речено, садржи називе и границе имовине коју Господар Зете Иван Црнојевић поклања манастиру Рођења Пресвете Богородице (Цетињском манастиру), као новом сједишту Зетске епископије(митрополије) коју је основао Свети Сава 1219. године као и клетву за огрешење о ово свето завјештање.
Ко не вјерује нека прочита повељу коју прилажем.
Оснивачка Повеља Цетињског манастира
Повеља, хрисовуља или диплома гласи:
,,Возљубљена браћо!
Ноћ у сну, а дан приближи се!
Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости!
И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима:
– Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја!
И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши:
– Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати!
Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију:
Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено.
И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног.
И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи.
И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим.
Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине.
И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб – увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је према воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви. И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?). И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца – архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени – ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу – докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка. А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви откупи а другом да је прода – да не могу да је продају.
И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају – да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте. И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (сиц!), и то увијек да предају манастиру.
Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур (ћипур – градина, прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји. И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу – или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој. Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у Творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима Страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим. Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох – приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног Крста! И од Апостола врховних, и од тајни Светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!
У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима.“
У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар зетски, Иван Црнојевић.“
Повеља се данас налази у архивском одјељењу Народног музеја Црне Горе на Цетињу
Закон Ивана Црнојевића (1485)
Након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић је донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања.
Текст закона први пут је објавио академик Нико С. Мартиновић у сепарату „Закон Ивана Црнојевића“ (Правни зборник, број 3, Титоград, 1961). Потом је факсимил Закона објављен као дио рукописне књиге која се чува у ризници Цетињског манастира, а коју је фототипски, такође, објавио академик Мартиновић под насловом „Цетињски љетопис“ 1962. године. У сепарату „Закон Ивана Црнојевића“, академик Мартиновић пише, између осталог, сљедеће:
„У рукописној књизи Крусовул која се чува у Цетињском манастиру, а у науци је позната под именом Цетињски љетопис, на страни 66, налази се сљедећи Законик Ивана Црнојевића којега ћемо саопштити у савременој транскрипцији:
Суд царски и патријаршаски узаконил господил зетски Иван Чернојевич
Суд господцки – рекше царски – ил самовласних деспот, и суд патријаршаски никтоже может пресудити:
Рече господин Иван: аште котори человјек от нужде прибјегајет ва митрополију цетинску да не умрет за грех, но отац митрополти да сахранит его свободно;
Аште ли кто будет которују пакост сатворити тому прибјегалцу ва дом Божије Матере то јест митрополије да умрет јако злодеј и от народа каменијем да побијет се поругател си храма Божија;
Аште кто украдет что от сего храма џли ва ношти или ва дне да се ослепит;
Аште ли на двор украдет некују вешт манастирску или от стада скота или нечто п челу или брава да плати троје и да се бије и прождене от мјеста тога;
Аште кто крадет црковскују да крадет и господара и све христијане иже сут потсеју митрополију: такови каменијем да побијетсе от васего народа општаго;
Аште котори васхоштет работати ниве манастирске са вапросом црковпијем да работа три љета: и да ујам доноси са му манастир: и по три године на баштину манастирску остави;
Ашле л икто без вапроса прифати работати земљу манастирску да му се све узме у манастир, ал ибуде жито али випо, а њему мука да је залуду, и сувише господи да плати 300 асипрх глобе, – и да му се даду педесет палицах.
Овај законски пропис Ивана Црнојевића није до данас у нашој правној литератури коментарисан, мада је дјелимично и у препричавању помињан.
Пада у очи заглавље закона. Оно подсјећа на исти однос цркве и државе регулисан Душановим законом. Правила која регулишу односе на земљи Цетињског манастира одговарају законским прописима царског и патријаршијског суда немањићке државе. Познато је да је цар Душан подигао Српску Православну Цркву на степен патријаршије и признао јој сва права која јој је давала Властарова синтагма изједначујући црквену са свјетовном властелом. Иван Црнојевић одмах у почетку признаје и изједначује царски и патријаршијски суд, и као господар сада јединог остатка немањићке државе озакоњује манастирска права на манастирској земљи. Суд царски или самовласних деспота и суд патријаршијски, као најстарији нико не може побити, управо по њему треба судити.
У седам одјељака, који би одговарали члановима односно параграфима, регулисана су баштинска и манастирска права Цетињске митрополије уз прецизирање кривичне одговорности и казне за почињена кривична дјела која је регулисао закон. Поред тога ту су кодификоване и неке институције грађанског права…
Регулисање имовинских односа на црквеној земљи предвиђено је у одјељку 6. и 7. Коришћење манастирске земље и обрада њива дозвољена је само са одобрењем црквених власти за три године. Накнада за ово коришћење звала се ујам. Да не би дошло до прибављања својине одржајем уговор о закупу се морао прекинути након три године и земља вратити манастиру.
Притискање земље манастирске без дозволе манастирске власти кажњавало се: узимањем плода или вина а затим глобом од 300 асприх. Поред тога извршилац таквог дјела је батинан (да му се даду 50 палицах)…
Трагови средњевјековних казна, које предвиђа и Законик Ивана Црнојевића налазе се и у каснијим прописима Кривичног права Црне Горе, као и у правној пракси народа.
Сачувана документација писаних законских прописа и пресуда од доба Немањића до књаза Данила у Зети и касније у Црној Гори могла би дати материјала за реконструкцију правног поретка који је на овој територији живио и трагова старог српског права немањићке државе која се провлачила све до друге половине прошлог вијека.“
„Закон Ивана Црнојевића“ из „Цетињског љетописа“ је објавио др Радослав Ротковић у преводу на савремени српски језик у књизи „Саздање Цетиња“ 1984. године. Закон Ивана Црнојевића из „Цетињског љетописа“, са насловом „Суд царски и патријаршки који је узаконио Господин зетски Иван Црнојевић“ објавио је и др Божидар Шекуларац у преводу на савремени српски језик у књизи „Црногорски анали или Цетињски љетопис“ 1996. године.